Pesak gori : Čekajući spasonosnu kišu

Već 29 dana gori Pesak pomalo, a od 5. avgusta požar je jako teško staviti pod kontrolu.  Pesak. Tako smo oduvek zvali Deliblatsku peščaru-kratko i prisno, kao nekoga ko pripada porodici. Vatra ne prestaje, kiše nema ni na vidiku, a sve više izgleda da nas od potpunog uništenja može spasiti samo spasonosna kiša, kao onomad pre tacno 30 godina. Ne sistem. Ne država, potpuno nepripremljena za katastrofu ovih razmera. Ne oprema, jer je nema dovoljno. Već nebo. Pesak za mene nikada nije bio samo šuma niti površina izražena u hektarima. Tamo me je deda naučio da razlikujem otrovne od jestivih gljiva. Tamo nas je, dok smo bili mali, vozio biciklom da istražujemo. Odlazili do pruge kao vozimo se bajsevima, pa da babe i dede ne znaju,  piči pravo u Pesak. Tamo nas je pokojni deda Miloš, komšija, u zaprežnim kolima koje je vukao predivni beli konj lipicaner, vozio svako leto. Tamo smo odlazili na izlete, na Čardak, na kupanje na Devojačkom bunaru. Tamo smo za Prvi maj pravili roštilje, družili se i odrastali. I nikada nismo zapalili šumu. Čak smo i kao deca znali da se vatra ne ostavlja bez nadzora, da se žar mora potpuno ugasiti i da se priroda ne prlja i ne uništava. Učili su nas roditelji, učili su nas u školi. Vodili su nas da sadimo Peščaru, da sopstvenim rukama vratimo prirodi makar deo onoga što nam pruža. Nismo tada govorili o klimatskim promenama, održivom razvoju, biodiverzitetu i upravljanju zaštićenim područjima. Samo smo znali da šuma mora da se čuva. To je bilo pitanje vaspitanja, odgovornosti i zdravog razuma. Danas, dok Pesak nestaje pred našim očima, čini se da smo kao društvo zaboravili čak i ono što su nekada znala deca. Još je gore što su to zaboravile institucije kojima su zaštita prirode i bezbednost građana posao i zakonska obaveza. Dobrovoljna vatrogasna društva ulažu nadljudske napore, ali njihova hrabrost ne može da zameni opremu, preventivu i uređenu državu. Studenti, građani i različite organizacije prikupljaju vodu, hranu, maske, baterije, sanitetski materijal i novac za pomoć vatrogascima i obnovu Peščare. Pojedinci se prijavljuju i da neposredno učestvuju u gašenju. Sa terena, međutim, stižu navodi da policija pojedinim dobrovoljcima ne dozvoljava da priđu i pomognu. Bezbednost mora biti na prvom mestu i razumljivo je da se ulazak u ugroženo područje mora kontrolisati. Ali država je morala da uspostavi jasan sistem prijavljivanja, provere, obuke i raspoređivanja dobrovoljaca, umesto da njihovu pomoć jednostavno odbija. Kada nema dovoljno ljudi i opreme, organizovana podrška građana može biti dragocena. Država je zaštićeno područje ostavila bez dovoljne zaštite, vatrogasce i dobrovoljna društva bez odgovarajuće opreme, a građane da sopstvenim donacijama popunjavaju rupe u sistemu. Umesto jasnih odgovora, javnost dobija saopštenja, protivrečne podatke i ponašanje institucija kao da je reč o katastrofi koju niko nije mogao da predvidi, spreči ili makar ublaži. Ministarka zaštite životne sredine Sara Pavkov tek se posle dvadesetak dana setila da Pesak postoji. Obišla je područje, dala obećanja i otišla, dok vatra i dalje guta Peščaru. Šarene laže, međutim, ne gase požar. Javnost istovremeno dobija različite podatke o zahvaćenoj površini. Dok pojedini mediji navode da je požar zahvatio oko 3.500 hektara, prema informacijama koje stižu sa terena, kažu da je daleko više. Nadležne institucije moraju bez odlaganja da saopšte proverene podatke i objasne stvarne razmere katastrofe. Posebno pitanje jeste stanje u kojem se Deliblatska peščara nalazila pre izbijanja požara. Reč je o području zaštićenom zakonom, prirodni rezervat, zbog čega javnost ima pravo da zna da li su redovno uklanjani suva vegetacija i drugi lako zapaljivi materijali, da li su održavani protivpožarni putevi i proseci, ko je bio zadužen za sprovođenje preventivnih mera i da li ih je zaista sprovodio. Utvrđivanje neposrednog uzroka požara jeste važno, ali se odgovornost ne završava pitanjem ko je zapalio vatru. Mora se utvrditi i ko je dozvolio da se ona proširi do razmera koje ugrožavaju prirodu, imovinu i ljudske živote. Uprkos razmerama katastrofe, za sada nema informacija da je bilo ko priveden ili pozvan na odgovornost zbog mogućih propusta u održavanju i zaštiti ovog područja. Da neće možda odgovarati direktor Šumskog gazdinstva „Banat” Pančevo, nadležnog za područje Deliblatske peščare? Ili direktor JP „Vojvodinašume”? Direktor Šumskog gazdinstva „Banat” izjavio je 11. avgusta, između ostalog: „Mi smo mislili da će biti taj kontravetar i da će vatra samu sebe da ugasi.” Tačka. Dok stranački postavljeni, nestručni i nesposobni kadrovi zauzimaju najodgovornije funkcije, pred našim očima nestaju stabla, biljke, gljive, gnezda, jazbine i čitava staništa. Životinje koje nisu stradale beže pred vatrom, ukoliko uopšte imaju kuda da pobegnu. Koliko je života ugašeno i koliko će decenija biti potrebno da se Peščara makar delimično oporavi? Ovaj požar do kraja je ogolio prioritete vlasti. Dok se milijarde izdvajaju za EXPO, Nacionalni stadion, službene automobile i političke manifestacije pod šatorima, vatrogasci i dobrovoljna vatrogasna društva zavise od građanskih donacija kako bi nabavili osnovnu opremu. Novca, izgleda, ima za stalnu predizbornu kampanju, političke gozbe i projekte čija se opravdanost ne sme dovoditi u pitanje. Kada gore šume, pašnjaci, staništa i zaštićena prirodna dobra, građanima se ponovo poručuje da se sami organizuju, prikupe pomoć i zakrpe ono što je država ostavila da propada. Ljudska pohlepa uništila je prirodu, poremetila klimu i pretvorila zaštićena dobra u prostor kojim se upravlja tek kada počne da gori. Ponašamo se kao da imamo rezervne šume, rezervnu planetu i još jedno mesto na koje možemo da odemo kada ovo potpuno uništimo, pa da uništimo i njega i tako u nedogled. Zato se nameće slika Nojeve barke. Prema biblijskoj priči, kada je svet postao ogrezao u nasilju, sebičnosti i pokvarenosti, Bog je Noju naredio da napravi barku i od potopa sačuva samo svoju porodicu i sve životinje. Možda nam danas nije potreban novi potop(a možda i jeste potreban), već razumevanje poruke te priče: priroda može da opstane bez čoveka, ali čovek bez prirode ne može. Možda bi u nekoj savremenoj Nojevoj barci ponovo najvažnije bilo spasiti životinje-jedina bića koja nisu kriva za požare, zagađenje, klimatske promene i ljudsku gramzivost, . One nisu gradile vile u zaštićenim područjima. Nisu sekle šume zbog profita. Nisu štedele na opremi za vatrogasce. Nisu zanemarivale protivpožarne puteve, proseke i preventivne mere. Nisu donosile odluke kojima se priroda žrtvuje zarad novca i političkih interesa. Sve smo to uradili mi. Ljudi, odnosno pohlepni neljudi. Ako spasonosna kiša konačno padne i ugasi poslednji plamen, pred nama neće ostati samo zgarište. Ostaće i dokaz propasti države koja je zaštićeno područje ostavila bez odgovarajuće zaštite, vatrogasce bez dovoljno opreme, a građane da sami prikupljaju pomoć. Institucije će tada verovatno prebrojavati izgorele hektare, formirati komisije, pisati izveštaje i ponavljati da su učinile sve što su mogle. Bla bla bla. Ali Pesak nije stradao zato što nije mogao biti zaštićen. Stradao je zato što oni koji su bili dužni da ga čuvaju nisu na vreme uradili svoj posao. Kiša možda može da ugasi vatru. Ali neće oprati odgovornost države i institucija koje gledaju kako Peščara nestaje, dok „Srbija pobeđuje“, samo još ne znamo kog neprijatelja, još nenadležni nije otkrio identitet neprijatelja. The post Pesak gori : Čekajući spasonosnu kišu appeared first on PAZOVAČKE.