Jakovenko: SAD gube i safari-ratove, Evropa je možda zrela za novi Bečki kongres

SJEDINjENIM DRŽAVAMA JE SVE TEŽE DA ŽIVE NA RAČUN DRUGIH ZEMALjA Ovako kljukaju Ukrajinu oružjem * Ekspediciona priroda američkih oružanih snaga, gde je logistika sve - iscrpela je sebe. Doba nosača aviona očigledno je završeno. Šlag na torti je potpuni nedostatak pripremljenosti, uključujući i psihološke, za borbu sa protivnikom koji poseduje uporedivu vatrenu i tehnološku moć * Amerikanci su – sprečili kolaps jena i nekontrolisano odbacivanje američkih obveznica od strane Tokija (što bi izazvalo njihov kolaps i dovelo do rasta kamatne stope Federalnih rezervi) - počeli da hitno štampaju dolare i koriste ih za otkup sopstvenih državnih obveznica * Aleks Karp, jedan od osnivača Palantira, u svojoj knjizi „Tehnološka republika“ zalaže se za ponovno uvođenje kursa „Istorija zapadne civilizacije“ u univerzitetske nastavne planove i programe (izgubio je akademski status krajem 1960-ih) kako bi se oživela vera u „američki projekat“ i, samim tim, američku izuzetnost * Priznati da je Zapad jedna od vodećih svetskih civilizacija nije mali podvig, posebno imajući u vidu da je Istočna Azija najprosperitetniji region na svetu. Još u februaru 2025. godine, potpredsednik SAD Vens već upozoravao Evropu na pretnju „civilizacijskog samoubistva“ ___________________________________________________________________                Autor: Aleksandar JAKOVENKO                PRE dvadeset godina, Zbignjev Bžežinski je objavio esej u časopisu National Interest o dilemi „poslednjeg suverena“ – to jest, Amerike.                Napisan je u vreme vladavine Džordža V. Buša Mlađeg, koja je, pod uticajem neokonzervativnih fanatika (Dika Čejnija, Donalda Ramsfelda, Džona Boltona i drugih), snažno pogurala samouništenje Sjedinjenih Država, kako na unutrašnjem planu, tako i u njihovom međunarodnom pozicioniranju.                Autor je, u suštini, tvrdio da Sjedinjene Države, da bi održale pozicije u svetu, moraju dokazati svoje pravo na globalno liderstvo. To je značilo pozitivno širenje zemlje (da upotrebimo filozofski termin) preko uloge zemlje koja ostalima obezbeđuje „međunarodna javna dobara“, to je značilo – postojati u interesu celog čovečanstva.                U tom smislu, Bžežinski je pozvao Vašington da sa drugim vodećim svetskim silama formira „zajedničku viziju sadržaja naše ere“, što se svodilo na implicitno  priznavanje multipolarnosti.                Naveo je i trio mislilaca koji su zastupali taj civilizacijski pristup: Osvalda Špenglera, Arnolda Tojnbija i Samjuela Hantingtona.                Zvučalo je veoma ubedljivo, ali ne i američkom establišmentu, zaokupljenom podelom plena nakon „pobede u Hladnom ratu“.                A evo šta vidimo 20 godina kasnije. Bečki kongres                Egzistencijalna dilema Amerike, posle besplodnih, inercijalnih politika njenih elita, već je svedena na prilično jednostavne scenarije: ili živeti za sebe (famozna MAGA), ili nastaviti kao dotad, odnosno žrtvovati nacionalne interese za udobnost i nastavak prilično neozbiljnog postojanja saveznika – u Evropi, na Bliskom istoku i u Istočnoj Aziji.                Evropljani su uspeli da osujete realno ukrajinsko rešenje, a rat sa Iranom u interesu Izraela ubedljivo je pokazao da i saveznici i američke baze u regionu postaju taoci u uslovima modernog ratovanja.                Ekspediciona priroda američkih oružanih snaga, gde je logistika sve - iscrpela je sebe.                Doba nosača aviona, koje je simbolički davalo prednost sopstvenoj bezbednosti u odnosu na prednosti njihove borbene upotrebe, očigledno je završeno. Šlag na torti je potpuni nedostatak pripremljenosti, uključujući i psihološke, za borbu sa protivnikom koji poseduje uporedivu vatrenu i tehnološku moć (za razliku od safari ratova iz poslednjih 30 godina - ipak, izgubljenih).                Situaciju pogoršava šire posleratno iskustvo ratovanja, uključujući Korejski i Vijetnamski rat.                Ovaj drugi je opustošio Ameriku, primoravajući je da napusti zlatni standard 1971. godine i pređe na postojanje zasnovano na dugovima, pri čemu su ozloglašene državne obveznice postale podloga za dolar.                Prema biografima Džona Kenedija, poslednja tačka u njegovom sukobu sa establišmentom (sada nazvanim „duboka država“) bilo je njegovo odbijanje da pokrene potpunu invaziju na Vijetnam. Citirao je mišljenje generala Makartura, koji je komandovao američkim snagama u Koreji: savetovao je da se čak i ne ulazi u Aziju, jer bi neprijatelj tamo uvek bio nadmoćniji po broju i vatrenoj moći.                A sada se, čudno, ponovo pojavio sukob sa Iranom: izgleda da Tramp namerava da se povuče iz njega na engleski način, bez zamaranja nuklearnim pitanjem (navodno je sve izbombardovao) i čekajući da se otvori Ormuski moreuz, čak i ako je pod iranskim uslovima.                Na kraju krajeva, američke rafinerije su zamenile naftu iz Meksičkog zaliva venecuelanskom naftom ( zašto bi se SAD inače mešale?).                I činjenica da je trio regionalnih sila – Saudijska Arabija, Turska i Pakistan – stvorio svoju verziju NATO-a u vakuumu koji je stvorio očigledan strateški poraz SAD i Izraela - ne bi trebalo da bude problem. Sve one su, u različitom stepenu, prijatelji i saveznici Amerike. Moglo bi se čak govoriti o prepuštanju regionalne bezbednosti regionalnim silama, kojima će i dalje biti potrebno američko oružje. Baš kao u Evropi. Turski dron "Bajraktar" (Foto: Global Look Prerss/Nina Liashonok)                Čini se da ovaj pragmatični pristup sada dobija prednost nakon Trampovog iskušenja (ili kolebanja?) naspram vanameričke „duboke države“ i njegovih saveznika.                Sada je vreme, posle cele halabuke, da se Tramp vrati originalnoj MAGA strategiji – to jest, Tvrđavi Severna Amerika (uključujući Kanadu i Grenland) – i da se ograniči zapadnom hemisferom, smanjujući prisustvo u istočnoj. Sa prioritetom na obuzdavanju Kine, čak i ako je i to sve iluzornije.                Među tvrdoglavim činjenicama koje guraju Trampa ka pragmatizmu i jednostavnosti je i kolaps bipolarne ravnoteže moći i uspon ostatka sveta. Taj ostatak sveta zahteva diplomatiju, kao što pokazuje poređenje Rima sa Vizantijom, koja je preživela još hiljadu godina nakon pada Zapadnog rimskog carstva (napomena: reč „Zapadno“ postaje provokativno simbolična, a sunce nikada ne prestaje da izlazi na istoku).                Sovjetski Savez nije izazivao Sjedinjene Države i Zapad u smislu svoje kontrole nad svetom.                Monetarni i finansijski sistem, a zatim i tehnologije. Sada je sve potpuno drugačije, posebno sa Kinom: Azijska strukturna investiciona banka, internacionalizacija juana i elektronski sistem plaćanja CIPS. A da ne pominjemo megaregionalna i transkontinentalna udruženja bez učešća Zapada, poput ŠOS-a i BRIKS+.                Evroazija sve više živi svojim životom. Sada Bliski istok kreće tim putem nezavisnog postojanja.                Sjedinjenim Državama je sve teže da žive na račun drugih. Na primer, nedavno su, kako bi sprečile kolaps jena i nekontrolisano odbacivanje američkih obveznica od strane Tokija (što bi izazvalo njihov kolaps i dovelo do rasta kamatne stope Federalnih rezervi), Amerikanci hitno počeli da štampaju dolare i koriste ih za otkup sopstvenih državnih obveznica.                Iran, Evropa, koja je možda zrela za novi Bečki kongres, i istočnoazijski saveznici – sve to ukazuje na to da se stari koordinatni sistem globalnog upravljanja ruši.                To Vašington sugeriše da se drži srednjeg puta - između povlačenja u sebe i vađenja kestenja iz vatre za svoje saveznike. Da ne beži od priznavanja multipolarnosti i potrebe za trostranom, ili još bolje, četvorostranom diplomatijom koja uključuje Moskvu, Peking i Nju Delhi (prošireno teorijsko nasleđe Henrija Kisindžera, koje mnogi u konzervativnom establišmentu cene, uključujući Patrika Bjukenena).                Sa Kinom, na primer, Trampov direktan pristup je do sada bio „sedi gde sediš“.                Štaviše, civilizacijski pristup se snažno nametnuo u međunarodnim poslovima, uključujući Iran i Rusiju, koji su bukvalno bili primorani da se sete svog kulturnog i civilizacijskog identiteta, koji se veoma razlikuje od zapadnog „faustovskog“. Američki raketni lanser M270 (Foto: Roman Chop via AP)                Čak se i Aleks Karp, jedan od osnivača Palantira, u svojoj knjizi „Tehnološka republika“ prošle godine zalaže za ponovno uvođenje kursa „Istorija zapadne civilizacije“ u univerzitetske nastavne planove i programe (izgubio je akademski status krajem 1960-ih) kako bi se oživela vera u „američki projekat“ i, samim tim, američku izuzetnost.                Priznati da je Zapad jedna od vodećih svetskih civilizacija nije mali podvig, posebno imajući u vidu da je Istočna Azija najprosperitetniji region na svetu. Još u februaru 2025. godine, potpredsednik SAD Vens je već upozoravao Evropu na pretnju „civilizacijskog samoubistva“.                A sudeći po curenju informacija iz medija, Tramp naginje povratku korenima svog predsedništva, smatrajući Vensa verovatnijim naslednikom u odnosu na Marka Rubija, koji predstavlja udaljavanje od njih.                Ne bih isključio mogućnost da će se Vašington pomiriti sa ovim istinama do kongresnih međuizbora početkom novembra i samita APEK-a u Kini u drugoj polovini tog meseca.                Jasno je da nema nikoga drugog da moderira odnose između SAD i Kine osim nas. Štaviše, Pentagon izgleda namerava da modernizuje svoju nuklearnu doktrinu, što znači da se nuklearno doba ne završava, kako bi Trampovi prijatelji u Palantiru želeli, a to znači da moramo da nastavimo naš bilateralni dijalog o strateškoj stabilnosti.                I nakon 30 godina inercionog postojanja, Sjedinjene Države se suočavaju sa sopstvenim „usredsređivanjem u stilu Gorčakova“ (kao što smo to uradili posle Krimskog rata), jer se u suprotnom sukob između potreba američkog postojanja i fantazija elita ne može rešiti.                 Neki u američkoj zajednici političkih nauka veruju da će zemlji za to trebati najmanje deset godina.     Kategorije: Mediя menю