Tanasković: „Tri u jedan“ po receptu novopazarskog mešihata

U SLUČAJU GRAĐANA SRBIJE MUSLIMANSKE VERE OD BEOGRADA SE, KAKO IZGLEDA, VIŠE PITAJU SARAJEVO I TURSKA Ovim aktom je Austro-Ugarska iz Budimpešte muslimanima Bošnjacima postavila prvog reisa * U Srbiji deluju dve islamske zajednice, Islamska zajednica u Srbiji, sa sedištem Mešihata u Novom Pazaru, na čelu sa predsednikom Mešihata i muftijom sandžačkim, koja priznaje vrhovnu duhovnu jurisdikciju reis-ul-uleme u Sarajevu, i Islamska zajednica Srbije, sa sedištem u Beogradu, na čelu sa svojim reis-ul-ulemom, koja ne prihvata vrhovništvo sarajevskog verskog poglavara * Mešihat Islamske zajednice u Srbiji, objavio je 21. jula „Proglas o principima vraćanja jedinstva Islamske zajednice“. Kao odgovor na taj proglas usledilo je saopštenje Islamske zajednice Srbije, naslovljeno „Platforma o temeljnim načelima uspostavljanja jedinstvene Islamske zajedinice u Republici Srbiji“ * Onaj ko je, poput potpisnika ovih redova, svojevremeno imao uvid u nacrt „Sporazuma za obnovu jedinstva Islamske zajednice“ iz 2011, setiće se da je i tada glavno bilo da se ukine rijaset u Beogradu, a sandžački Mešihat organizaciono veže za Sarajevo, kao i da je u tom poslu ključna uloga pripadala Turskoj. Kao i sada * Funkciju reis-ul-uleme kao islamskog poglavara uvela je 1882. godine Austrougarska, kako bi bosanskohercegovačke muslimane i na taj način većma odvojila od Istanbula, u kome zagovornici ujedinjenja IZ i danas vide svog glavnog pokrovitelja, te je carskim dekretom, napisanim latinicom i u „zemaljskom jeziku“, Hilmi ef. Omerović postavljen za prvog reis-ul-ulemu * Kakvim je „povijesnim pravom“ tada raspolagao Bečki dvor? Ali, da se ne gleda samo u prošlost. Kakvim se „povijesnim pravom“ diči Makedonija, na čelu čije Islamske zajednice se nalazi reis-ul-ulema, a u čijem sastavu ima i 17 bošnjačkih džemata? Kako li oni, a i braća u Sarajevu, podnose takvo nasilje nad „poviješću“? __________________________________________________________________              U PRAVOJ poplavi uglavnom uznemirujućih vesti sa raznih globalnih ratnih i političkih poprišta, kao i razmenjivanja nežnosti na regionalnom, tačnije bivšem jugoslovenskom prostoru, a sve to u domaćim predizbornim kontekstima, jedan dokument Mešihata Islamske zajednice u Srbiji, objavljen 21. jula, pobudio je određenu, premda još uvek ne i dovoljnu pažnju javnosti.              Reč je o „Proglasu o principima vraćanja jedinstva Islamske zajednice“, sa potpisom predsednika Mešihata i muftije snadžačkog dr. (sa tačkom!) Mevluda ef. Dudića. Sadržina ovog proglasa veoma je zanimljiva, a posebno je indikativan njegov ton, kao i trenutak u kome je odlučeno da ova inicijativa zvanično bude pokrenuta.              Kao odgovor na Dudićem proglas usledilo je saopštenje Islamske zajednice Srbije, koje potpisuje reis-ul-ulema Senad ef. Halitović, naslovljeno „Platforma o temeljnim načelima uspostavljanja jedinstvene Islamske zajedinice u Republici Srbiji“.              Upoređivanjem tekstova dvaju dokumenta lako je utvrditi nekoliko podudarnosti, ali i određene simptomatične  razlike. Pre svega, postoji bitna razlika u nečemu za šta nije potrebna nikakva naročita komparativna analiza, već se pri čitanju ona neodoljivo nameće, a to je ton kojim se iznose stavovi i konkretni predlozi u vezi sa vaspostavljanjem jedinstva Islamske zajednice (u Dudićevom proglasu nema određenja „u Republici Srbiji“, valjda se smatra da je to samopodrazumevajuće?). Naime, dokument Dudićevog Mešihata nije spravljen kao fildžan domaće kafe koja se po istilahu pije preko kocke šećera, već kao neki espreso „tri u jedan“, koji bi trebalo vreo sasuti u grlo, stojeći za šankom političkog kafića, u kome je vreme dragoceno. Ovako je izgledao prvi reis muslimana Bošnjaka              Mešihat očigledno nastupa samouvereno, sa pozicije snage i većeg autoriteta, dok je Halitovićev odziv neuporedivo odmereniji i diplomatičniji, uz zalaganje za ravnopravnost dveju rivalskih islamskih zajednica u procesu zajedničkog puta ka jedinstvu, bez nametanja nekih pretpostavki, odnosno polazišta koja se prethodno bezuslovno podrazumevaju, a odnose se na dostojanstvo i legitimnost dveju strana.              To nikako nisu mala razilaženja, pa je teško pretpostaviti da bi Islamska zajednica Srbije, ma koliko da iskreno teži obnavljanju jedinstva, u ovom ultimativnom vidu mogla prihvatiti one Dudićeve „principe“ koji se bave budućim odnosima i tretmanom pripadnika i vođstva dveju zajednica. U tom smislu već se javljaju glasovi negodovanja pojedinih članova i funkcionera Islamske zajednice Srebije. No, da bi se čitava situacija bolje i potpunije prikazala i shvatila, potrebno je, bar ukratko, vratiti se dvadesetak godina unazad, u vreme kad je došlo do raskola u institucionalnom organizovanju muslimana Srbije, a posebno na 2011. godinu, obeleženu vrhunjenjem prethodnih intenzivnh aktivnosti usmerenih ka istom cilju kojem se teži i danas, ponovnom uspostavljanju jedinstvene Islamske zajednice na teritoriji Republike Srbije.              Do institucionalne podele među muslimanima u Srbiji došlo je 2007. godine, što je bio rezultat neslaganja u vezi sa organizovanjem određenih poslova, načinom rukovođenja Zajednicom, liderskim ambicijama pojedinaca, ali i odnosom prema državi i široj društvenoj zajednici, kao i uticajima sa strane.              U Islamskoj zajednici u Srbiji, a i u nekim drugim muslimanskim i nemuslimanskim krugovima, za „puč“ u Islamskoj zajednici optužuju se državne vlasti Srbije i tajne službe, navodno rukovođene antimuslimanskom i velikosrpskom agendom, u šta se ovom prilikom nećemo upuštati.              Činjenica je, međutim, da su nosioci i akteri te stvarne podele među muslimanima bili muslimani, unutar Zajednice i van nje, u političkoj areni. Neprikosnoveni lider Islamske zajednice u Srbiji, bez obzira na to kojoj se funkciji u datom trenutku nalazio, dugo posle toga bio je harizmatični i višestruko sposobni muftija Muamer Zukorlić (1970 – 2021).                Od trenutka razlaza, pa sve do naših dana, u Srbiji deluju dve islamske zajednice, Islamska zajednica u Srbiji, sa sedištem Mešihata u Novom Pazaru, na čelu sa predsednikom Mešihata i muftijom sandžačkim, koja priznaje vrhovnu duhovnu jurisdikciju reis-ul-uleme u Sarajevu, i Islamska zajednica Srbije, sa sedištem u Beogradu, na čelu sa svojim reis-ul-ulemom, koja ne prihvata vrhovništvo sarajevskog verskog poglavara.              Dve zajednice funkcionišu autonomno i paralelno, imaju svoje organe upravljanja, džamije i obrazovne ustanove.              U „Proglasu“ novopazarskog Mešihata o institucijama Islamske zajednice Srbije govori se, sa pozicije samoproglašene neupitne vlastite legalnosti i legitimnosti, kao o „paralelnim“, što neprijatno podseća na praksu privremenih vlasti u Prištini u odnosu na institucije i organe Republike Srbije u Pokrajini.              Unutar Islamske zajednice Srbije odavno su se ispoljila trvenja i nesuglasice u pogledu načina rukovođenja, nekih specifičnih interesa i doslednog sprovođenja programske linije kooperativnosti sa državom u onome u čemu takvu socijalno odgovornu i pragmatičnu saradljivost porazumeva i model skladne i uravnotežene sekularnosti ili, kako je uobičajeno reći, odvojenosti „Crkve i Države“.              Netrpeljivost dveju, uslovno rečeno, frakcija u Islamskoj zajednici Srbije kulminirala je 2023. godine, sprovođenjem dvaju nezavisnih postupaka izbora reis-ul-uleme. S jedne strane, grupacija koju predvode uticajna i u okruženju omiljena braća Jusufspahići, Mustafa i Muhamed, dosledni sinovi uglednog i široko uvažavanog muftije Hamdije Jusufspahića (1937 – 2016), u očima protivnika, pak, „beogradska mafija“ ili „državni muslimani“, za reis-ul-ulemu je izabrala Nedžmedina Saćipija iz Preševa i inaugurisala ga u beogradskoj Bajrakli džamiji, dok je u Novom Pazaru izabran i u dužnost uveden muftija sandžački, uvaženi znalac islamskih nauka, jemenski đak Senad Halilović.              Treba li naglašavati da je validnost ovih dvaju konkurentskih izbora uzajamno osporena. U trenutku javnog aktualizovanja problematike obnavljanja jedinstva Islamske zajednice, za koje se muslimani deklarativno većinski zalažu, u Srbiji faktički postoje tri, a ne dve  muslimanske grupacije koje se međusobno ne priznaju. Ovo se nikako ne bi smelo gubiti iz vida u sagledavanju potencijalnog efekta, tj. delotvornosti Dudićevog autoritarnog recepta za ujediniteljski napitak. Njegova formula bi morala biti „tri u jedan“. Mevlud Dudić (Foto: Islamska zajednica u Srbiji)              Vidljiva, manje vidljiva i nevidljiva nastojanja da se takva formula pronađe traju, praktično, od raskola u Islamskoj zajednici. U njih su uključeni domaći i strani muslimanski i nemuslimanski verski i politički činioci, tako da je „Proglas“ novopazarskog Mešihata izraz kontinuiteta, a ne neka iznenađujuća manifestacija nenadno probuđene želje za prevazilaženje postojeće institucionalne podele.              U tom pogledu saznajno bi bilo veoma korisno uporediti težišne stavove iz „Proglasa“ i završne, a nikad prihvaćene, verzije „Sporazuma za obnovu jedinstva Islamske zajednice“ iz 2011. godine, kad se procenjivalo da je uspeh na dohvat ruke, a o čemu je u megaintervjuu Nacionalnoj reviji za politiku i kulturu „Sandžak“ (158, 01.11.2011, 26-35), savladavši prethodne rezerve prema procesu objedinjavanja, pod naslovom „Pobjeda dolazi“, iscrpno i taktički, ali i naglašeno optimistički, promišljeno govorio muftija Muamer Zukorlić.              Iako bi celovita uporedna analiza Dudićevog „Proglasa“ i Halitovićeve „Platforme“ svakako bila poželjna i prvom prilikom ću joj se posvetiti, radi utvrđivanja glavnih tačaka saglasnosti u ovim dvama programskim dokumentima, kao izraza kontinuiteta sa ranijim fazama istog projekta, zadržaću se ovde na najbitnijem. U tome polazim od Mešihatovog „Proglasa“, kao od „prvog papira“, kako bi se reklo diplomatskim rečnikom.              Pre svega, i u jednom i u drugom slučaju iskazuje se privrženost naporima da Islamska zajednica povrati pređašnje jedinstvo. U tome nema neslaganja. Ono se odnosi na put kojim bi se radi dostizanja te mete valjalo kretati.               Drugi i treći princip u „Proglasu“ glase: „2) U Srbiji – Sandžaku može postojati samo jedna i jedinstvena legalna tradicionalna Islamska zajednica sa sjedištem u Novom Pazaru, sa neupitnim kulturnim i nacionalnim vezama sa Sarajevom i Reisu-l-ulemom, kao vrhovnim vjerskim poglavarom. 3) Uzimajući u obzir povijesnu ulogu i značaj R. Turske na balkanskim prostorima, posebno doprinos vjeri, Islamska zajednica će nastaviti aktivnosti na unapređenju odnosa i uspostavljanju posebne saradnje sa Dijanetom R. Turske“.              A evo kako glasi 16. Načelo u Halitovićevoj „Platformi“, naslovljeno „Međunarodni, regionalni i državni odnosi“: „Buduća jedinstvena Islamska zajednica s ponosom će njegovati i unapređivati: tradicionalne duhovne i institucionalne veze s Rijasetom Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini i reisu-l-ulemom kao vrhovnim vjerskim autoritetom; bratsku i stratešku saradnju s Dijanetom Republike Turske, uz duboko uvažavanje historijske uloge i nemjerljivog doprinosa Turske očuvanju i razvoju islama na Balkanu; konstruktivne odnose s državnim organima i institucijama Republike Srbije, u skladu s Ustavom i zakonima, radi ostvarivanja prava muslimana i doprinosa općem dobru; otvoren dijalog, međusobno poštovanje i saradnju sa svim vjerskim zajednicama u Republici Srbiji i regionu“. Senad Halitović (Foto: Copyright Tanjug/Aleksandar Nićiforović)              Dakle, za obe islamske zajednice nesporno je duhovno prevashodstvo Rijaseta u Sarajevu, kao i tesna saradnja sa verskim, ali i državnim institucijama Turske. Naime, Dijanet je uobičajena (mada ne i najsrećnija) skraćenica za „Diyanet Işleri Başkanlığı“ („Direktorat/predsedništvo za verske poslove“), a to je, zapravo, neka vrsta ministarstva za verska pitanja, neposredno podređenog predsedniku republike.              U vezi sa ulogom i delovanjem Dijaneta korisno je pročitati autorski tekst bivšeg reis-ul-uleme Adema ef. Zilkića „Islamska zajednica Turske – Dijanet“, objavljen u odličnom zborniku Instituta za ekonomske studije „Turska – regionalna sila?“ (Beograd, 2013). Zilkić, pored ostalog, konstatuje:              „Islamska zajednica Turske želi jedinstvo muslimana Srbije. U tu činjenicu ne sumnjam i pozdravljam težnje političkog i vjerskog rukovodstva. Zamjeram im način na koji oni to žele da ostvare, a to je neprirodan način i pristup rješavanju tog problema. Oni to čine kroz Dijanet, kroz džemat, uz potporu TIKE, koja u svemu ovome što sam govorio daje materijalnu potporu“.              Turska je, kako vidimo, i u „Proglasu“ i u „Platformi“, jasno izdvojena među muslimanskim zemljama, kao glavni inostrani mentor muslimana u Srbiji, a svakako i na bivšem jugoslovenskom prostoru, što do sada nikada na ovako izričit i obavezujući način  nije isticano u zvaničnim dokumentima islamskih zajednica, osobito na račun svih ostalih muslimanskih država.              Ovim se potvrđuje ispravnost procene da je, bez obzira na realno ojačano misionarsko, doktrinalno i institucionalno prisustvo ispostava drugih centara moći iz islamskog sveta (prvenstveno arapskih i iranskih), povećano počevši od smutnih devedesetih godina, Turska jedina država koja može ostvariti, ostvaruje i ostvarivaće presudan uticaj na kretanja u balkanskom islamu. Ovo je overa toga saznanja od kapitalnog, nikako samo verskog značaja i domašaja.              Pojednostavljeno, dakle, imamo trougao Sandžak-Sarajevo-Turska! Nema Srbije (naravno ni pomena Raške oblasti), a pogotovo Beograda, sem što „mekša“ Halitovićeva „Platforma“ ipak nalazi za shodno da navede  „konstruktivne odnose s državnim organima i institucijama Republike Srbije, u skladu s Ustavom i zakonima, radi ostvarivanja prava muslimana i doprinosa općem dobru“, dok se Dudićev „Proglas“ suvo i administrativno ograničava na ornamentalnu formulaciju da će objedinjena Islamska zajednica u svom radu „poštovati Ustav i zakone R. Srbije“.              Da slučajno ne bude zabune, u Dudićev „Proglas“ uneta je i ova odsečno restriktivna i neopozivo oštra poruka (princip br. 6): „Srbija povijesno nikada nije imala legitimno pravo na instituciju reisu-l-uleme i zato sve odluke i postupci koji su doveli do uspostave tzv. Rijaseta 2007. godine i imenovanja tzv. reisu-l-uleme za Srbiju moraju se bezuvjetno poništiti i zajedničkim angažmanom deregistrirati kod nadležnih državnih organa“.              Premda mi nije namera da u ovom osvrtu komentarišem osnovanost i održivost pojedinih stavova iz „Proglasa“ i „Platforme“, ne mogu, a da ne primetim da u kontekstu rasprave o institutu rijaseta nije preporučljivo apodiktički tvrditi ko na šta ima, a ko nema „povijesno pravo“, što je i samo po sebi prilično pretenciozno. Naime, poznato je, funkciju reis-ul-uleme kao islamskog poglavara uvela je 1882. godine Austrougarska, kako bi bosanskohercegovačke muslimane i na taj način većma odvojila od Istanbula, u kome zagovornici ujedinjenja IZ i danas vide svog glavnog pokrovitelja, te je carskim dekretom, napisanim latinicom i u „zemaljskom jeziku“, Hilmi ef. Omerović postavljen za prvog reis-ul-ulemu. Darko Tanasković              Kakvim je „povijesnim pravom“ tada raspolagao Bečki dvor? Ali, da se ne gleda samo u prošlost. Kakvim se „povijesnim pravom“ diči Makedonija, na čelu čije Islamske zajednice se nalazi reis-ul-ulema, a u čijem sastavu ima i 17 bošnjačkih džemata? Kako li oni, a i braća u Sarajevu, podnose takvo nasilje nad „poviješću“?              Reis, doduše ne „reis-ul-ulema“, stoluje i u Crnoj Gori, ali je Rifat Fejzović osvedočeno „turski čovek“, koji je svojevremeno išao po mišljenje kod predsednika Turske Abdulaha Gula, pa se time verovatno dugoročno kvalifikovao da ne zavisi od Sarajeva.              Sve može, samo da je što dalje od Beograda!              Bilo kakvo uspostavljanje analogije sa kanonskim prostorom i prekograničnom jurisdikcijom pravoslavnih pomesnih crkava, što je argument koji „sarajevocentristi“ ponekad iznose, bespredmetno je, jer u islamu nema crkve. Da se i ne pominje to što, prema univerzalističkom učenju vere Alahove, muslimanima jedino pravo duhovno središte, prema kome se oni u molitvi okreću, jeste i može biti samo Meka...              Ne sme biti sumnje u to da je neprikosnoveno pravo muslimana Srbije da samostalno uređuju svoje institucionalne odnose i da u to niko sa (bilo koje) strane ne bi smeo da se meša. Ovo, međutim, ne znači da je u tom suverenom poslu dopušteno tendenciozno  relativizovati i krivotvoriti nepomerljive činjenice prošlosti, ali i sadašnjosti. A zatim, s obzirom sa sva ranija i skorašnja iskustva, a i aktualne pojave i kretanja, ko je još toliko naivan i/ili neobavešten da poveruje u sasvim samostalno odlučivanje bilo koje društvene grupe o svome statusu i sudbini u proklamovano demokratskim državama na bivšem jugoslovenskom prostoru? U konkretnom slučaju građana Srbije muslimanske vere, koji, ne zaboravimo, ne žive samo u Sandžaku (Raškoj oblasti) i većinski nisu svi Bošnjaci, od Beograda se, kako izgleda, više pitaju Sarajevo i, naročito, Turska.              Onaj ko je, poput potpisnika ovih redova, svojevremeno imao uvid u nacrt „Sporazuma za obnovu jedinstva Islamske zajednice“ iz 2011, a i njenog projektovanog „Statuta“, setiće se da je i tada, skriveno u pravom osmanskom vezu evazivnih formulacija, glavno bilo da se ukine rijaset u Beogradu, a sandžački Mešihat organizaciono veže za Sarajevo, kao i da je u tom poslu ključna uloga pripadala Turskoj. Kao i sada.              U pomenutom velikom intervjuu datom „Sandžaku“, Muamer Zukorlić je, pored ostalog, rekao: „Oni (Turci) su smatrali da trebaju tu inicijativu (za vaspostavljanje jedinstva – DT) realizirati zajedno sa Rijasetom, odnosno reisulemom u Sarajevu. To je također za nas prihvatljivo, prati neku duhovnu tradicionalnu vertikalu koja ide od Novog Pazara prema Sarajevu, od Sarajeva prema Instanbulu ili trenutno (sic!- DT) Ankari. Ova inicijativa je produkt tog djelovanja, ona je sada poprimila završni okvir“.              A taj „završni okvir“ uobličili su tadašnji reis-ul-ulema IZ u BiH Mustafa Cerić, upamćen i po izjavi da je „Turska naša majka“, i predsednik Dijaneta Mehmet Gormez.              Kod vlasti u Beogradu za podršku   „Sporazumu“ usrdno je lobirao ministar inostranih poslova Turske Ahmet Davutoglu, o čemu isti broj „Sandžaka“ u kome je štampan Zukorlićev intervju, donosi zanimljiv redakcijski komentar TV Jedinstva. Zukorlić je, inače, sugerisao „režimu u Beogradu“ da podrži „Sporazum“, kako ne bi izgubio poslednju šansu da ne bude do kraja okrivljen za razbijanje Islamske zajednice i u budućnosti zbog toga snosio političke posledice.                Pod naslovom „Beogradski mediji nisu izvještavali“ TV Jedinstvo saopštava da vodeći elektronski mediji u Srbiji nastoje da prikriju informaciju o poseti Ahmeta Davutoglua Beogradu i njegovim susretima sa predsednikom Borisom Tadićem i ministrom spoljnih poslova Vukom Jeremićem, tokom kojih ih je on upoznao sa sadržajem „Sporazuma za obnovu jedinstva Islamske zajednice“ i zatražio njihovu podršku. U komentaru se spekuliše o tome da se Tadić navodno nastoji distancirati od „Sporazuma“, bojeći se da mu politički ne naškodi, ali da on, zapravo, glumi nezainteresovanost, jer je za njega, naprotiv, veoma zainteresovan, pošto mu je dragocena privredna saradnja sa Turskom, „čija ekonomija vrtoglavo raste“, a što će „pokušati iskoristiti kao adut u predizbornoj kampanji“.              Pokazalo se da se ova logika rezultativno pokazala kao pogrešna, „Sporazum“ nije dobio ni zvaničnu ni nezvaničnu podršku Beograda, ali ne samo Beograda, i nije usvojen.              Vratimo li se sada pitanju postavljenom na početku ovog razmatranja – zašto je „Proglas“ novopazarskog Mešihata obznanjen baš sada i otkuda pokriće Dudiću i družini za agresivno samopouzdanje i gotovo ultimativan ton kojim odiše?              Nema sumnje da i sada uživaju aktivnu podršku Turske i Dijaneta, kao i da se zapaža sve intenzivnije delovanje Ankare prema prostoru bivše Jugoslavije sredstvima tzv. „meke moći“, među koja spada i „verski zasnovana diplomatija“, o čijoj je ulozi u pokušaju ishodovanja „Sporazuma“ iz 2011, u knjizi (na engleskom jeziku) „Turska meka moć i javna diplomatija u Bosni i Hercegoviti i Sandžaku (2002-2017)“, obavešteno i korektno pisao sarajevski profesor istanbulske univerzitetske škole Jahja Muhasilović (Istanbul, 2020).              Da li je neki mig iz Turske toliko ohrabrio sastavljače „Proglasa“?              Možda, ali je teško poverovati da je po sredi samo taj podsticaj. Ako se rukovode nepromenjenom logikom komentara iz „Sandžaka“ od pre petnaest godina, možda su procenili da bi im u predizbornoj atmosferi koja sve više zahvata Srbiju, šanse da za svoje namere dobiju podršku vlasti pod određenim uslovima mogle biti uvećane.              Uostalom, nije li Usame Zukorlić, poredbeno neuverljivi biološki i politički naslednik Muamerov,  ministar  bez portfelja u Vladi Srbije, zadužen za oblast pomirenja, regionalne saradnje i društvene stabilnosti, pozdravio „Proglas o principima vraćanja jedinstva Islamske zajednice“, objasnivši da je „jedinstvo Islamske zajednice ključni interes muslimana u Srbiji“.              Legitimno je, pa i shvatljivo, da Zukorlić, kao vernik, to tako doživljava i oseća ali, pošto je on i član Vlade, podjednako je legitimno i osnovano pitanje kako se u Vladi gleda na njegove problematične izjave, jer ova nije prva, a  delom i na ponašanje „slobodnog strelca“ u zemlji i van nje.              Možda neki u Novom Pazaru, i šire, veruju da im ovdašnja predizborna konjunktura ide na ruku, pa u tom svetlu tumače i ovakve Zukorlićeve istupe.              Pre petnaest godina su se prevarili. Nadajmo se da nema razloga da tako ne bude i sada.                 https://sveosrpskoj.com/2026/07/29/tanaskovic-tri-u-jedan-po-receptu-nov...       Kategorije: Šta to pišu?