Zašto se mirovne aktivistkinje sa Kosova ne spominju u Srbiji?

Piše: Elena Premate Bujanovac, 24. jul 2026. Pre malo više od nedelju dana Ministarka državne uprave i lokalne samouprave i jedna od osnivačica Ženske parlamentarne mreže Snežana Paunović izjavila je da je bila na mestu Slobodana Miloševića, ona bi “etnički očistila Kosovo”. Domaća i međunarodnajavnost se pobunila, a ona je izdala zvanično saopštenje u kome izražava ponos na politiku SPS-a. To je ista ona politika zbog koje smo imali kolone izbeglica, hiperinflaciju, glad, bombardovanje. Nasleđe 90-ih osećamo i danas jer je nacionalizam voćka čudnovata. Postoji i jedno drugo nasleđe Da li ste pokušali da na srpskoj Vikipediji nađete biografije na primer Igbale Rogove, Vjose Dobrune, Mihane Nartilë Salihu Bala? One su samo neke od mirovnih i antiratnih aktiviskinja sa Kosova koje su sa aktiviskinjama iz Srbije ali i regiona radile na nasleđu koje počiva na feminističkim principima. Gradile su mostove saradnje, radile na zaštiti žena i dece, dokumentovale su kršenja ljudskih prava, organizovale proteste, sprovodile humanitarne akcije i putovale jedne kod drugih bez obzira na opasnost. Svi ovi činovi zdravog razuma i herojstva koji su se protivili (i danas se protive) regresivnim politikama nacionalizma koje uvek vode u rat su izbrisani iz zvaničnih narativa. Rat je loš, ako je potrebno da se naglasi. Kada je ministarka Paunović iskazala svoje žaljenje za propuštenom prilikom, pojavila se jedna druga prilika: da se podsetimo žena koje su se suprodstavljale. Ženski mirovni aktivizam u Srbiji je bio pokretačka snaga otpora politici Slobodana Miloševićaali ako ne znamo gde da tražimo informacije o tome, nećemo ih ni naći. Do znanja o aktiviskinjama sa Kosova se dolazi Google pretragom, najbolje na engleskom jeziku, ali kako neko uopšte da zna da su postojale? Svako “zašto?” ima svoje “izdajice!” marta 1995. godine u Beogradu se razvio transparent “Albanke su naše sestre”. Demonizacija onih koje vide patnju i stradanje kao nadnacionalno pitanje je počela. Albankeipak jesu naše sestre.pa neka budu i dijabolične kao i mi. MihaneNartilë Salihu Bala je rekla da joj je taj natpis na parčetu papira bio “novi preokret u životu”. Ona je bila jedna od predvodnica studentskog protesta protiv izbacivanja albankih studenata i studentkinja sa Univerziteta u Prištini. Učestvovala je i u protestu Hleb za Drenicu. Onda je došla u Beograd da se pridruži protestima. Igbale Rogova je jedna od osnivačica Mreže žena Kosova, bori se za prava žena i LGBT osoba. Iste 1995. dolazi za Beograd i upoznaje Lepu Mlađenović za koju kaže da je bila njena feministička mentorka. Vjosa Dobruna je osnivačica Centra za zaštitu žena i dece, Sigurne kuće za žene u Đakovici i Centra za žene u Tetovu. Zajedno sa ženama iz regiona osnovala je četiri centra (Pančevo, Zagreb, Tuzla, Priština) i nazvale su ih “Mreža žena izvan granica”.Suprotno državnim politikama obe strane, antiratne aktiviskinje Srbije i Kosova su birale da nastave smerom jugoslovenskih feministkinja i da kritikuju vlasti koje ni danas nisu napravile otklon od nacionalizma i militarizma. Zajedno. Kada se na mrežama pomenu Kosovo, Srebrenica, Split, Vukovar, uvek se nađe neko da vodi ljute debate u komentarima koji imaju ograničen broj karaktera. To je zato što trauma takođe nema nacionalnost iako se zvanični narativi iz petnih žila trude da nas ubede u suprotno. Izdajica svoga roda je svako ko nije ljubitelj mržnje, a mržnja je državni projekat. Otud i izostanak albanskih sestara iz zvaničnog sećanja. Nezaborav Politike sećanja su u direktoj sprezi sa suočavanjem sa prošlošću te nije dovoljno samo izneti neslaganje sa, na primer, izjavom ministarke Paunović, već i ponuditi neko razrešenje. Najbolje je da to bude znanje. Postoji iracionalni strah da će svetom zavladati mir i da onda patrijarhalni obrasci moći i sva njihva nevaljala deca: kapitalizam, nacionalizam, fašizam i rat neće imati od čega da žive. Moć nije najveći afrodizijak. Nezaborav je. Kada odbijamo da zaboravimo one koje su se u ime slobode, pravde i mira izlagale javnim napadima, hapšenjima, pretnjama i na kraju bile potpuno cenzurisane iz politika sećanja, zagovaramo borbu za mir i to je važnost oko koje treba da se okupimo. The post Zašto se mirovne aktivistkinje sa Kosova ne spominju u Srbiji? appeared first on Bujanovačke.