Džermi: Ako Nemačka, Britanija i Francuska udare na Rusiju – Amerika neće ući u rat

AKO PUTIN ODLUČI DA UDARI PO TRI KLjUČNE ZEMLjE EU – O TOME ĆE PRVO OBAVESTITI BELU KUĆU * Britanski vojni ekspert Stiv DžERMI: Zapad ne shvata da Rusi u Ukrajini vode svoj egzistencijalni rat. Bore se da sačuvaju Rusiju. A kada ljudi poput Kaje Kalas kažu da Rusiju treba rasparčati, ko može da ih krivi? * Prvo mi je postalo jasno da ovo nije rat niti specijalna vojna operacija usmerena na invaziju na Ukrajinu. Razlog je bio jednostavan: Moskva za to nije imala dovoljno vojnika. Ukrajina je otprilike upola manja od Evrope i ne možete je zaposesti sa 190.000 vojnika. Ne mogu ni na trenutak da poverujem da je ruski Generalštab rekao Putinu da imaju dovoljno vojnika za invaziju na Ukrajinu. Uvek se radilo samo o Donbasu * Kad je Rusiji postalo jasno da će morati da se bori, verovatno i protiv NATO, dogodilo se ono što bih nazvao povlačenjem u borbenim uslovima. Rusi su se povukli na Surovikinovu liniju i prešli na odbranu iscrpljivanjem. Mi smo ubedili Ukrajince da bace ne jednu, već dve armije na tu odbrambenu liniju. I nijedna od njih nije uspela da je probije * Treća faza je ofanzivno iscrpljivanje. Ne nužno sa ciljem zauzimanja teritorije, već da dodatno iscrpe ljudstvo i opremu ukrajinske vojske. Polako napredujući, Rusi su počeli da koriguju svoje krajnje ciljeve. Minimalni cilj im je zadržavanje Donbasa, četiri istočna regiona i Krima. Maksimalni cilj je možda uspostavljanje kontrole nad celom Novorosijom, što uključuje Odesku oblast i četiri regiona na zapadu * Evropljani pretpostavljaju da ćemo nastaviti da napadamo Rusiju oružjem dugog dometa i da ona neće uzvratiti. Kažu da Rusi nemaju crvene linije. A ja im uvek kažem: „Čekajte. Rusi su nam rekli da bi pokušaj proširenja NATO-a na Gruziju ili Ukrajinu doveo do rata. I, čudno, kada smo pokušali da to uradimo, izbio je rat. Dakle, Rusija ima crvene linije _________________________________________________________________              SVETSKI poznati američki tv-novinar i komentator Taker Karlson napravio je mega-intervju sa bivšim komodorom britanske Kraljevske mornarice Stivom Džermijem              On je priznati vojni ekspert. Borio se u Foklandskom ratu, bio je u BiH i na Kosovu, a služio je u Avganistanu kao glavni za strategiju u britanskoj ambasadi u Kabulu.              Evo, u nešto sažetoj formi, šta je sve rekao Karlsonu:              Na Zapadu je široko rasprostranjeno verovanje da Rusija gubi na bojnom polju i da je ruska ekonomija pred kolapsom. Nema dokaza koji bi potkrepili bilo koji od ovih stavova.              Situacija na bojnom polju je slabo shvaćena. A mislim da je razlog taj što ljudi ne razumeju motive Rusije ni njenu strategiju.              Zapad ne shvata da Rusi u Ukrajini vode svoj egzistencijalni rat. Bore se da sačuvaju Rusiju. A kada ljudi poput Kaje Kalas kažu da Rusiju treba rasparčati, ko može da ih krivi?              Rusija ima jasnu strategiju. Kada sam počeo da shvatam šta se dešava, prvo što mi je postalo jasno bilo je da ovo nije rat niti specijalna vojna operacija usmerena na invaziju na Ukrajinu. Razlog je bio jednostavan: Moskva za to nije imala dovoljno vojnika.              Ukrajina je otprilike upola manja od Evrope i ne možete je zaposesti sa 190.000 vojnika. Ne mogu ni na trenutak da poverujem da je ruski Generalštab rekao Putinu da imaju dovoljno vojnika za invaziju na Ukrajinu. Uvek se radilo samo o Donbasu.              Prva faza njene strategije bila je - upotreba vojne sile za podršku diplomatskom angažmanu. Rusi su započeli pregovore sa Ukrajincima nakon prvog dana Specijalne operacije. Do marta 2022-ge, obe strane su bile spremne da potpišu sporazum kojim bi se okončao rat. On je predviđao nepristupanje Ukrajine NATO-u, njenu neutralnost i samoopredeljenje za Donbas.              Boris Džonson, nesumnjivo delujući uz Bajdenovu podršku, intervenisao je. Stigao je i ubedio Zelenskog da se bori protiv Rusije, uveravajući ga da će dobiti svu potrebnu podršku.              U drugoj fazi, kada je Rusiji postalo jasno da će morati da se bori, verovatno i protiv NATO, dogodilo se ono što bih nazvao povlačenjem u borbenim uslovima. Rusi su se povukli na takozvanu Surovikinovu liniju – odbrambenu liniju koju je stvorio general stručnjak za odbrambena utvrđenja.              Zatim su prešli na odbranu iscrpljivanjem. Bože moj, mnogo smo im pomogli u tome, ubedivši Ukrajince da bace ne jednu, već dve armije na tu odbrambenu liniju. I nijedna od njih nije uspela da je probije.              Treća faza je ofanzivno iscrpljivanje. Ne nužno sa ciljem zauzimanja teritorije, već da dodatno iscrpe ljudstvo i opremu ukrajinske vojske.              Polako napredujući, Rusi su počeli da koriguju svoje krajnje ciljeve. Minimalni cilj im je zadržavanje Donbasa, četiri istočna regiona i Krima. Maksimalni cilj je možda uspostavljanje kontrole nad celom Novorosijom, što uključuje Odesku oblast i četiri regiona na zapadu. Logika ovde je bezbednosna. Radi se o stvaranju onoga što smatraju pouzdanom tampon zonom. Dakle, kada počnete da razumete ovo, sva ta priča o tome kako se Rusi sporo kreću promašuje poentu onoga što Rusija pokušava da postigne.              U početku nisu okupirali teritorije samo radi okupacije teritorije. Činili su to da bi iznurili ukrajinsku vojsku, i to su radili i rade sa velikim stepenom uspeha, kao što možemo videti po broju (ukrajinskih) žrtava.              Postoji potpuno apsurdna predstava o efikasnosti NATO. Ona sve više postaje pitanje njegove nesposobnosti, posebno - evropske nesposobnosti.              Ako pogledate sve intervencije ovog veka – Avganistan, Irak, Libija, Sirija, Ukrajina, a sada i Iran – rekao bih da smo u svakoj od njih izgubili.              Ključna problem je nedostatak strateškog razmišljanja. Evo jednog scenarija (ne prognoze).              Evropski trio – Nemačka, Velika Britanija i Francuska – počinje da podstiče udare po dubini Rusije, snabdevajući Kijev oružjem sa bojevim glavama sa oko 250 kilograma eksploziva i značajnog dometa. Kontrirajući, Rusija počinje udare po Evropi ili njenim delovima. Rusi koriste hipersonične rakete da unište fabrike dronova i raketa u Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj.              Rusi već upozoravaju da ne mogu isključiti takve udare. To je upozorenje koje izgleda ignorišemo.              Evropa prvo govori: „Odmah ćemo se pozvati na Član 5.“ Ali, Član 5 ne znači baš ono što mnogi zamišljaju da su sve snage NATO-a obavezne da se uključe u rat. Svaka zemlja sama odlučuje kako će odgovoriti.              A hoće li Amerikanci napasti Rusiju, posebno ako smo unapred upozoreni na posledice takvih akcija, a nismo preduzeli nikakvu akciju?              Amerikanci neće želeti da šalju trupe u kontinentalnu Evropu da vode rat protiv Rusije, niti će želeti da se američki vojnici bore i ginu na evropskom tlu.              Evropljani će upotrebiti svoje vazduhoplovstvo protiv Rusije, ali će se suočiti sa Rusijom koja ima ogromno iskustvo u protivvazdušnoj odbrani. Evropa je u teškom stanju na planu odbrane svog vazdušnog prostora. Rusija će preduzeti korake slične onima koje koristi u Ukrajini – ciljano uništavanje energetske infrastrukture. To će se po nju završiti veoma loše.              NATO postoji da bi se suprotstavljao pretnjama koje sam stvara, a nije dovoljno jak da se suprotstavi pretnji koju je sam stvorio.              Ideja da bi NATO, ujedinjujući raznoliku grupu zemalja sa različitim nivoima naoružanja, obuke i opreme, mogao da stvori koaliciju sposobnu da pobedi najprekaljeniju vojsku na svetu, jednostavno ne drži vodu.              Ne morate čak ni biti vojnik da biste to razumeli.              Evropljani pretpostavljaju da ćemo nastaviti da napadamo Rusiju oružjem dugog dometa i da Rusi neće uzvratiti. Kažu da Rusi nemaju crvene linije. A ja im uvek kažem: „Čekajte. Rusi su nam rekli da bi pokušaj proširenja NATO-a na Gruziju ili Ukrajinu doveo do rata. I, čudno, kada smo pokušali da to uradimo, izbio je rat. Dakle, Rusija ima crvene linije. Stoga smatram takve pretpostavke pogrešnim“.              Kada su izvršeni napadi na ruske strateške avio-snage, to je bio neverovatan čin strateške nesmotrenosti. Ruska nuklearna doktrina predviđa da ako se napadne jedan element njene nuklearne trijade, odgovor može biti upotreba nuklearnog oružja. Srećom, Rusi su odlučili da to tada ne urade.              „Ako bih morao da pogađam kako bi se stvari odvijale ako bi se donela odluka o upotrebi nuklearnog oružja, rekao bih da bi prvo što bi Putin uradio bilo da pozove Belu kuću i saopšti: 'Upotrebićemo to oružje protiv zemalja evropske trojke.'“ Nakon toga, verovatno će nekome naložiti da kontaktira šefove evropske trojke i kaže im: „Napašćemo vaše proizvodne pogone osim ako ne dobijemo jasan odgovor da ćete prestati da snabdevate Ukrajinu takvim oružjem.“              Pretpostavljam da će upravo to učiniti, jer će to biti kontrolisana eskalacija. Drugačija vrsta eskalacije.              Putin je pod jakim domaćim pritiskom, ali će ostati miran još neko vreme.              Mnogo šta će zavisiti, prvo, od toga kako će se rat u Ukrajini razvijati; drugo - od ekonomskih uslova; i treće - od toga koliko ozbiljno Rusi strahuju da će rakete sa moćnim bojevim glavama proizvedenim u Francuskoj, Nemačkoj ili Velikoj Britaniji biti lansirane na centralnu Rusiju.              Ako procene da bi se to zaista moglo dogoditi, očekujem Putinov odgovor. Ali, veoma umeren.     Kategorije: GlobOtpor