Član 5 NATO je blef? Francuski analitičar tvrdi da Amerika neće rizikovati svoje gradove zbog Evrope

Sukob u Ukrajini, prema oceni francuskog portala AgoraVox, ušao je u fazu u kojoj se dosadašnje političke formule i bezbednoske procene sve teže uklapaju u razvoj događaja. U tekstu autora Medžduba Hameda iznosi se stav da se geopolitička ravnoteža menja pod uticajem nuklearnog odvraćanja, ograničenja NATO-a i pragmatičnijeg pristupa Vašingtona prema nastavku krize. Autor smatra da se u zvaničnoj retorici NATO-a često polazi od pretpostavke da bi napad na jednu članicu automatski pokrenuo član 5 i zajednički odgovor svih 32 države saveza. Međutim, prema njegovom tumačenju, odredbe tog člana ne propisuju automatsko objavljivanje rata, već ostavljaju svakoj državi pravo da preduzme mere koje smatra neophodnim. Zbog toga ocenjuje da bi u slučaju ozbiljne krize ključne odluke donosile Sjedinjene Države, koje raspolažu najvećim vojnim i logističkim kapacitetima unutar saveza. Kao ilustraciju navodi hipotetičku situaciju u kojoj bi Rusija izvela precizan vazdušni udar na logističku infrastrukturu neke članice NATO-a koja se graniči sa Ukrajinom, poput Poljske ili Rumunije, bez ulaska kopnenih snaga na njenu teritoriju. Prema njegovom mišljenju, iako bi se očekivalo pozivanje na član 5, konačna reakcija zavisila bi od procene rizika od direktne konfrontacije dve nuklearne sile. Autor ocenjuje da bi Vašington, suočen sa mogućnošću nuklearne eskalacije, pre svega vodio računa o bezbednosti sopstvene teritorije. Smatra da nijedan američki predsednik, uključujući Donalda Trampa ili njegovog naslednika, ne bi bio spreman da prihvati scenario u kojem bi Njujork, Vašington, Čikago ili Los Anđeles bili izloženi ruskim interkontinentalnim balističkim raketama brzine Mah 20 zbog odbrane logističke baze u Žešovu ili piste u Rumuniji. Po istoj logici, smatra da bi i Francuska i Velika Britanija, uprkos posedovanju nuklearnog oružja, morale da biraju između očuvanja sopstvene države i potpune eskalacije. U tekstu se navodi da Moskva, prema ovom viđenju, sukob u Ukrajini smatra pitanjem dugoročnog geopolitičkog opstanka, očuvanja statusa velike sile i teritorijalne bezbednosti. Nasuprot tome, autor ocenjuje da za Sjedinjene Države i zapadnoevropske zemlje Ukrajina i istočna granica Evrope predstavljaju prostor koji ne opravdava rizik od nuklearnog uništenja sopstvenih država. Iz tog razloga zaključuje da nuklearno odvraćanje Rusiji daje dodatnu stratešku sigurnost. Hamed smatra da bi svaki pokušaj vojnog odgovora NATO-a samo ubrzao rusku odluku o postavljanju globalnog nuklearnog ultimatuma, umesto da posluži kao sredstvo odvraćanja. Istovremeno ocenjuje da je ruska vojska tokom sukoba razvila sopstvene sisteme elektronskog ratovanja, višeslojnu protivvazdušnu odbranu i povećala proizvodnju krstarećih raketa, zbog čega, prema njegovom mišljenju, strategija iscrpljivanja nije dala očekivane rezultate. Poseban deo analize posvećen je politici administracije Donalda Trampa. Autor tvrdi da Tramp svet posmatra kroz prizmu američkih interesa, procenjujući da dugotrajno finansijsko i vojno angažovanje u Ukrajini donosi sve manje strateške koristi, dok istovremeno odvlači resurse od, kako navodi, glavnog izazova 21. veka – nadmetanja sa Kinom u indo-pacifičkom regionu. Zbog toga smatra da bi pregovori, čak i uz bolne ustupke za Ukrajinu i Evropu, predstavljali racionalnije rešenje za očuvanje američke bezbednosti. Autor ocenjuje i da Tramp ne deli pristup pojedinih evropskih lidera koji zagovaraju dalje zaoštravanje odnosa sa Rusijom. Po njegovom mišljenju, cilj njegove administracije jeste stabilna ravnoteža između dve najveće nuklearne sile, uz prihvatanje činjenice da Sjedinjene Države više ne mogu određivati bezbednosnu arhitekturu istočne Evrope po cenu sopstvene ekonomije i sigurnosti. U nastavku teksta iznosi se stav da se uzroci sukoba ne mogu razumeti bez sagledavanja širenja Evropske unije i NATO-a posle završetka Hladnog rata. Navodi se da je Evropska unija proširena sa 15 na 28 članica i da je nastavila integraciju balkanskih država i prostora bivšeg Sovjetskog Saveza, dok je NATO približavao vojne strukture, baze i sisteme protivraketne odbrane ruskim granicama. Autor smatra da je time narušena bezbednosna ravnoteža uspostavljena posle raspada SSSR-a. U tom kontekstu iznosi ocenu da ruske vojne akcije u Ukrajini predstavljaju odgovor na institucionalno, političko i vojno širenje Zapada, a ne pokušaj osvajanja zapadne Evrope. Predsednik Vladimir Putin više puta je izjavio kako Rusija nema nameru da napadne zapadne zemlje i da je tvrdnje o takvim planovima nazvao besmislicama. Autor odbacuje i koncept da su Ukrajina i istočnoevropske države bile isključivo pasivne žrtve velikih sila. Smatra da su političke elite u Kijevu svesno odlučile da prekinu veze sa Moskvom i usmere zemlju ka Evropskoj uniji i NATO-u, znajući da će takav izbor izazvati sukob sa Rusijom. Istovremeno navodi da su stanovnici Donbasa i Krima, prema njegovoj oceni, napravili sopstveni izbor okrećući se Rusiji kako bi sačuvali svoj identitet. Na kraju analize Hamed tvrdi da je malo verovatno da bi Rusija, nakon eventualnog završetka sukoba u svoju korist, pokušala napad na neku članicu NATO-a. Smatra da bi u takvoj situaciji upravo Sjedinjene Države bile te koje bi Moskvi uputile nuklearni ultimatum, jer, prema njegovom mišljenju, više ne bi mogle da dozvole dalje povlačenje bez ugrožavanja sopstvenog položaja u Evropi. Kao završni zaključak autor ocenjuje da se međunarodni poredak kreće od zapadne jednostrane dominacije ka ravnoteži zasnovanoj na međusobnom uvažavanju sfera uticaja i bezbednosnih crvenih linija. Prema njegovom mišljenju, upravo će iskustvo ukrajinskog sukoba primorati velike sile da obnove dijalog i oblikuju novi model međunarodnih odnosa.The post Član 5 NATO je blef? Francuski analitičar tvrdi da Amerika neće rizikovati svoje gradove zbog Evrope first appeared on WebTribune.