Malić: Američko-iranski „rat i mir“: Naravoučenija posle bitke

AKO VAŠINGTON I TEHERAN MOGU DA SKLOPE MIR – ŠTA TO SIGNALIZIRA SRBIMA, HRVATIMA I BOŠNjACIMA? * Čini se da je ovo nedvosmislena iranska pobeda. Nije došlo do revolucije i pada Islamske republike. Činjenica da su na udar reagovali odmazdom što po Izraelu što po američkim bazama i saveznicima u Zalivu – pri čemu su naneli nimalo zanemarljivu štetu – poslali su poruku da je Iran ipak tvrđi orah nego što su njegovi neprijatelji očekivali * Fond za obnovu Irana od 300 milijardi dolara treba da bude uspostavljen „sa regionalnim partnerima“. Iako je tekst sporazuma po tom pitanju neprecizan, američko rukovodstvo je već objavilo da te pare neće doći iz SAD. Čak i ako taj fond ne dobaci do 300 milijardi, sasvim je moguće da u njemu bude dovoljno para da se Iran neće previše buniti * Sudeći po reakciji Izraela na sporazum, ispada da je iranski nuklearni program bio samo povod za rat, a da je stvarni cilj bila promena režima u Teheranu ili pretvaranje Irana u propalu državu poput Sirije. Otud i novonastale tenzije i sve oštrija retorika na relaciji Vašington-Jerusalim, koja bi mogla da ima dugoročne posledice kako po SAD, tako i po Izrael * Činjenica da je Tramp proglasio NATO za „tigra od papira“ (i da se on kao takav i pokazao) predstavlja udar na iluzije iz devedesetih koje još gaje u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici i Prištini – pa i u nekim krugovima u Beogradu. Ako NATO više nije babaroga kojom može da se plaši narod, ko zna šta sve postaje moguće kada za to ima volje i želje? _______________________________________________________________________              Piše: Nebojša MALIĆ              OVOGODIŠNjI američko-izraelski rat protiv Irana završio se jednako iznenadno kao što je počeo - sklapanjem Memoranduma o razumijevanju dok se činilo da je primirje dogovoreno u aprilu puklo i da će se rat nastaviti punom jačinom. Kad ono, međutim: prvo je tekst sporazuma procurio u javnost, a onda su obje strane potpisale dokument dan prije najavljene ceremonije u Švajcarskoj.              Sam čin potpisivanja bio je lekcija iz upravljanja utiscima.              Američki predsjednik Donald Tramp je svoj potpis stavio poslije svečane večere sa Makronovima u Versaju, na kraju samita G7, sa svakim gestom sračunatim da liči na pobjednika.              Iranski mediji su nešto kasnije objavili fotografije predsjednika Masuda Pezeškijana sa potpisanim dokumentom: sam, u prostoriji koja liči na bunker, djelujući umorno i zgužvano.              Ko god da je stvarno dobio rat, fotografije su već rekle svoje.              Kada se zanemari „optika“, međutim, čini se da je ovo nedvosmislena iranska pobjeda. Nije došlo do revolucije i pada Islamske republike. Činjenica da su na udar reagovali odmazdom što po Izraelu što po američkim bazama i saveznicima u Zalivu – pri čemu su nanijeli nimalo zanemarljivu štetu – poslali su poruku da je Iran ipak tvrđi orah nego što su njegovi neprijatelji očekivali.              Još jedan neočekivan korak, blokada Ormuskog moreuza, bila je uspješan ekonomski udar na ostatak svijeta i stvorila pritisak da se rat što brže završi. Amerika nije imala sredstva da taj morski put odblokira, ali je uzvratila pomorskom blokadom Irana, pa makar i na bezbjednoj udaljenosti od iranskih raketa.              Ako je Iran namjeravao da čeka do američkih izbora na jesen i nada se da će demokrate pobijediti i opozvati Trampa – a samim tim im donijeti apsolutnu pobjedu u ratu – tu računicu su poremetile što blokada, što unutrašnje okolnosti u samoj Americi. Ne samo da nije došlo do očekivane ekonomske krize, mada je benzin donekle poskupio, nego su demokrate nastavile da gube tlo pod nogama. Otuda spremnost Teherana da pregovara.              Sam sporazum od 14 tačaka sadrži nekoliko zanimljivih odredbi. Na primjer, otvaranje Ormuza i ukidanje američke blokade predviđeni su da teku paralelno, iako nisu međusobno uslovljeni. Dalje, ostavljeno je dovoljno prostora da Iran uspostavi neku vrstu naplatne rampe u moreuzu, ali samo ako se dogovori sa Omanom i drugim zemljama Zaliva.              U pitanju su ogromne pare, koje su Iranu potrebne da sanira štetu od bombardovanja, što će stvoriti veliki pritisak na Teheran da pregovara sa susjedima. A to neće biti nimalo lako.              Fond za obnovu Irana od 300 milijardi dolara treba da bude uspostavljen „sa regionalnim partnerima“. Iako je tekst sporazuma po tom pitanju neprecizan, američko rukovodstvo je već objavilo da te pare neće doći iz SAD. Čak i ako taj fond ne dobaci do 300 milijardi, sasvim je moguće da u njemu bude dovoljno para da se Iran neće previše buniti.              Teheran će dobiti ukidanje svih sankcija, što američkih što međunarodnih, ali samo ako se postigne konačni dogovor. A to, opet, stavlja Iran u poziciju da mora da pregovara i nudi neke ustupke, jer je previše novca u pitanju. Odmrzavanje iranskih računa, koje su SAD držale decenijama, takođe je veliki uspjeh, ali isto tako stvara motivaciju da se sa mirovnim procesom nastavi.              Drugim riječima, Iran će ubrzo morati da odluči šta im je preče: stotine milijardi dolara koje donosi mir, ili vjerski motivisana fanatična borba protiv „velikog sotone“ (SAD i Izraela). Nebojša Malić              Tramp računa na ovo prvo. Nije sasvim sigurno da griješi.              Šta u svemu ovome dobijaju SAD? Pa tačku osam, u kojoj se Iran odriče od razvoja ili kupovine nuklearnog oružja, dok će postojeći obogaćeni fisilni materijal biti likvidiran na ovaj ili onaj način. Iranski civilni nuklearni program ostaje nesporan, a sve će se regulisanti konačnim sporazumom.              Tramp još od svog prvog mandata govori da Iran ne smije da posjeduje atomsku bombu i da će on to spriječiti na ovaj ili onaj način. Iz ovog dogovora proizilazi da mu je to bio stvarni ratni cilj, čemu je bilo podređeno sve ostalo – promjena režima, uništavanje vojnih kapaciteta, itd.              Sudeći po reakciji Izraela na sporazum, ispada da je iranski nuklearni program bio samo povod za rat, a da je stvarni cilj bila promjena režima u Teheranu ili pretvaranje Irana u propalu državu poput Sirije. Otud i novonastale tenzije i sve oštrija retorika na relaciji Vašington-Jerusalim, koja bi mogla da ima dugoročne posljedice kako po SAD, tako i po Izrael.              Kad smo kod posljedica, ispada da će jedna od žrtava američko-iranskog rata biti NATO.              Ponašanje Kanade i evropskih članica bloka, koje nisu htjele da pomognu Americi protiv Irana – a i one koje su i htjele, nisu imale čime – već je navelo Vašington da razmotri broj vojnika koji drži u Evropi, a doprinos zajedničkoj kasi veže za uplate ostalih. Trampovo „gdje ste bili kad ste nam trebali“ nije samo retorika, već obećanje da će im to zapamtiti.              Činjenica da je Tramp proglasio NATO za „tigra od papira“ (i da se on kao takav i pokazao) predstavlja udar na iluzije iz devedesetih koje još gaje u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici i Prištini – pa i u nekim krugovima u Beogradu. Ako NATO više nije babaroga kojom može da se plaši narod, ko zna šta sve postaje moguće kada za to ima volje i želje?              Uostalom, ako neprijatelji poput Irana i Amerike mogu da sklope mir, to ne bi trebalo da bude nemoguće za Srbe, Hrvate i Bošnjake. Po svemu sudeći, ključ su hladna glava, čvrsta ruka – i „umijeće dogovora“.             https://sveosrpskoj.com/2026/06/23/malic-americko-iranski-rat-i-mir-nara...     Kategorije: Šta to pišu?