Kecmanović: Rahmetli general Halid-beg Čengić i sin mu „naš Hasan“

NIJE GA BILO NI NA SARAJEVSKOM PROCESU, NI U HAGU, A NIJE SMENjEN NI ZBOG IRANSKE VEZE * Šef glavnog logističkog centra Armije BiH, a praktično drugi-treći čovek odbrane BiH, bio je Halid Hadžija Čengić. Prvi je bio Alija Izetbegović, a drugi sin Hadžijin - Hasan * Halid je živio u Ustikolini pored Foče kao naslednik kamene Čengića kule na velikom begovskom imanju, koja svedoči o plemenitom poreklu iz osmanskog vakta. Hadžija Halid je radi zdravstvenog osiguranja, a i da se kauri ne upitaju od čega hrani porodicu kad ništa ne radi, bio formalno zaposlen u obližnjem mlinu. U Sarajevo je i pre i tokom rata retko navraćao, ali su malobrojni upućeni išli njemu na noge u Ustikolinu * Kako mi je ispričao upravnik zatvora u Foči, usred rata u zatvorsko dvorište sleteo je helikopter padobranske jedinice iz Niša, a pukovnik mu je predao spisak šest zatvorenika, sve Čengića, koje treba da prebaci u Beograd. A kad je Alija Izetbegović, kretao u Dejton, Halid mu je poručio da se ne vraća bez Ustikoline, koja je skupa sa Fočom već bila ucrtana u Srpsku. Izetbegović je Miloševiću predočio svoj problem a ovaj galantno izuzeo to malo, uzgred, etnički čisto muslimansko selo * Nasuprot opskurnom bošnjačkom društvu porodičnih klanova, robijaške halke, islamskih fanatika, provincijskih feudalaca, koji su potisli sekularne nacionaliste i preveli muslimanski narod žedan preko vode, na čelu srpskog nacionalnog pokreta u BiH bili su psihijatar i pesnik Karadžić, univerzitetski profesori Koljević i Plavšićeva, akademici Ekmečić i Leovac. A zašto je Zapad podržao prve protiv drugih, zaključite sami! _______________________________________________________________              Piše: Nenad KECMANOVIĆ              „JESI li ti meterolog ili musliman?“              Ovo je jednog januarskog jutra 1993. godine u Visokom Halid Hadžija Čengić upitao novinara Senada Avdića, nakon što ga je ovaj pozdravio sa „Dobro jutro“.              „Meteorolozi govore kakvo je jutro, a muslimani se pozdravljaju sa „Eselamu alejkum“ - ukorio je ovog novinara šef glavnog logističkog centra Armije BiH (GLOC), a praktično drugi-treći čovjek odbrane BiH.              Prvi je bio Alija Izetbegović, a drugi sin Hadžijin, Hasan.               Halid Čengić je 20. maja u 93. godini otputovao na Ahiret, a glodur portala Slobodna Bosna Avdić, u nekrologu od 26. maja vajka se što je takav gazija odbrane nezavisne BiH ispraćen ćutanjem čak i ratnih veterana.              Izuzetak je Iranska ambasada!?                Halid je živio u Ustikolini pored Foče kao nasljednik kamene Čengića kule na velikom begovskom imanju, koja svjedoči o plemenskom porijeklu iz osmanskog vakta. Neka vrsta neformlnog poglavice brojnih Čengića koji su se vremenom razmilili po Bosni.              Hadžija Halid je radi zdravstvenog osiguranja, a i da se kauri ne upitaju od čega hrani porodicu kad ništa ne radi, bio formalno zaposlen u obližnjem mlinu.              Lokalno poznat i poštovan kao nasljedni beg, u Sarajevo je i prije i tokom rata rijetko navraćao i bio nepoznat i među gradskim muslimanima, dok su malobrojni upućeni išli njemu na noge u Ustikolinu.              Već početkom rata sa porodičnom svitom preselio se u stari trgovački centar Visoko i osnovao GLOC, koji je bio jedan od punktova Alijine paralelne partijske linije komandovanja i u vojnom sektoru.              Sin Hasan je imao ekskluzivno Izetbegovićevo ovlašćenje da podiže milione koji su stizali iz islamskih zemalja na račun u bečkoj banci, a ovaj je dio nosio lično Aliji, dio svome babi u Visoko. Treći dio ga je poslije rata učinio jednim od najbogatijih ljudi u Sarajevu sa lancem firmi sa zajedničkim prefiksom „bio“.              Iako nijedna nije imala veze sa očuvanjem biosfere, ekologijom ili botanikom, davala je osnovu da logo bude zelene, kod muslimana omiljene boje.              Ključni porodični poslovni uspjeh bio je ipak planirano nerealizovani megalomanski poduhvat izgradnje arodroma u Visokom. No, bio je rat, uplate i isplate su bile vojna tajna, radilo se na povjerenje, potvrde na ceduljama parafirane su pseudonimima, pa su neke poratne inspekcije i istrage prekinute zbog nedostatka dokaza.              Zna se da je Hasan poslije rata od izbjeglog srpskog vlasnika pojeftino kupio najljepšu vilu u Aleji platana na putu za Vrelo Bosne, renovirao je u luksuznu rezidenciju i dugoročno iznajmio američkoj ambasadi.                 Naprotiv, babi mu Halidu bio je važniji generalski čin, povratak u Ustikolinu i priznanje skrivene moći, koja nije počivala na vojnim rezultatima, koliko na kadrovanju u vojsci. Postavljao je i smjenjivao ministre odbrane i generale, pa se u unutrašnjem krugu govorilo „Što god ne može Alija, može Hadžija!“ Halid Čengić, desno              Volio je i da se rivališe sa Izetbegovićem i, kako piše Avdić, govorio: „Nismo ja i Hasan pošli za njim, nego rame uz rame sa njim!“              Najveći uspjeh njegovog vojevanja u pozadini bila je islamizacija ABiH, a do toga je prvom u Bošnjaka i bilo najviše stalo.               Halidov Hasan naslijedio je sklonost ka tajnoj moći, te iako je u Sarajevu završio medresu ali se preko službovanja u Zagrebačkoj džamiji vrnuo na Baščaršiju, bilo je dugo nepoznato šta zapravo radi.              Na pitanje šta taj momak, koji se stalno vrzma oko njega kao da je sin ili izmećar, u stvari tu radi , Alijin odgovor je bio: „Pa to je naš Hasan ...“              „Naš Hasan“ je bez najave i kucanja, nogom otvarao vrata Izetbegovićevog kabineta, a kada bi u toku sjednice Predsjedništva provirio kroz otškrinuta vrata, ovaj je žurno davao pauzu.              Ostali iz robijaške halke zazirali su od njega, zbog Hadžije i Alije, kao i njegovih ličnih osobina, a Izetbegović ga je branio: „Jeste da Hasan zna ponekad da bude grub, ali obavi svaki posao“.              Na smrtovnici Halidu Hadžiji prebrojao sam 15 prezimena ucveljene rodbine, uz dva puta više imena zetova i njihovih porodica iz dvije generacije. Nije to samo demonstracija brojnih familijarnih veza uzduž i poprijeko islamske zajednice, nego i ukazivanje časti da je ugledni rahmetlija držao do njih, što predstavlja veliki politički kapital.              Pošto u muslimana nije adet da žene idu na sahranu, nene su na sijelima uz kahfu danima divanile ko je imao a ko ne osnova da se nađe na spisku privilegovanih. Ali, dugi niz ožalošćenih u više redova na smrtovnici nisu bili specijalitet Čengića, to je inače običaj u muslimana u Bosni.              Za razliku od lokalnih hrišćana koji obično navode samo najužu porodicu, a prijatelji daju posebnu anonsu, bosanski muslimani, i ako nisu vjernici, objavljivali su duge spiskove, „što duži, to bolje“. Da li je to bila demonstracija moći pred inovjernim komšijama („Vidite koliko nas je i kako smo umreženi!“), ili izraz nesigurnosti islamskog ostrva u hrišćanskom moru?              Jeste Halid beg stolovao u Ustikolini, provinciji bogu iza nogu, ali je njegov uticaj dobacivao ne samo do Sarajeva i Beča, preko Hasana, nego i do Beograda, preko Adila Zulfikarpašića, porijeklom Čengića, do Teherana i Dejtona preko usmenih kuririskih poruka ili audijencija na terasi nedaleko od Kule. Hasan Čengić (Kliker.info - AA)              Kako mi je pričao upravnik zatvora u Foči, usred rata u zatvorsko dvorište sletio je helikopter padobranske jedinice iz Niša, a pukovnik mu je predao spisak šest zatvorenika, sve Čengića, koje treba da prebaci u Beograd.                Kad je Alija Izetbegović, zajedno sa  Harisom Silajdžićem, kretao u Dejton, Halid mu je poručio da se ne vraća bez Ustikoline, koja je skupa sa Fočom već bila ucrtana u Srpsku. A onda je proradila i Beogradska veza: Izetbegović je Miloševiću predočio svoj problem a ovaj galantno izuzeo to malo, uzgred, etnički čisto muslimansko selo.              Možda je najzaslužniji za tu operaciju bio Hajro Čengić, direktor „Auto Bosne“ u Sarajevu i, kako mi je pričao mnogo ranije, blizak prijatelj Slobe, Mire i Ivice Stambolića, iz studentskih dana.              Zajednička porodična ljetovanja na Jadranu ..., poslije 8. sjednice išao je u Beograd da ih miri ...              Kada je karavan republičkih lidera putovao po Titovim ljetovalištima i dogovarao raspad SFRJ (Brioni, Brdo kod Kranja, Ohrid  ...) stigao je i u Stojčevac pored Sarajeva, Milošević je na aerodromu Butmir skrenuo sa crvenog tepiha da se najprije izgrli sa Hajrom, a navodno je, mimo protokola, i noćio kod njega.              Možda je ipak još zaslužniji Zulfikarpašić, koautor Beogradskog sporazuma, koji je tokom rata inkognito došao u Beograd na saučešće Đilasu povodom smrti supruge, i susreo se sa Miloševićem.              Iako navodi da svi iranski zvaničnici prilikom boravka u Sarajevu, van protokola, navraćaju u Ustikolinu, Avdić znakovitu šutnju na ispraćaju Hadžije naivno tumači pukim zaboravom: „Hasan je umro još prije pet godina, a Halid zašao u duboku starost ...“              Hadžija Halid preselio se na Ahiret u nevakat, u vrijeme američko-izraelske intervencije, kada su se „mali perzijanci“ u Bosni našli pod budnim okom američkih i izraelskih službi.               To što su se prićutali ne znači da Halid, odnosno Hasan nisu pripremili nasljednike, a taj može da bude i neki dajiđić, amiđić, tetić, zet i njegovi, i pod ko zna kojim prezimenom. Nenad Kecmanović              Trebalo bi zaviriti u Čengića kulu u Ustikolini i iščitati imena na nišanima po privatnom porodičnom mezarju. A kod muslimana je feudalni nepotizam bio normalna pojava prihvaćena i od komunista: u SR BiH su se nadmetali porodični klanovi Pozderaca (Hakija, Hamdija, Sakib ...) i Dizdarevića (Nijaz, Faik, Raif), a krenulo je pozivanjem na zasluge Nurije Pozderca i Zije Dizdarevića.              Na početku rata u BiH je Iran troškove Alijine oružane borbe za džamahiriju zvanično uključio u državni budžet, zborno mjesto za transfer mudžahedina u Bosnu bio je Teheran.              Na kraju rata SAD su zbog zaostalih iranskih terorističkih kampova Hasana trajno pomjerili iz vlasti na poslove u SDA i Rijasetu, a Alija se diskretno povukao u prevremenu penziju.              Hadžije Halida nije bilo ni na Sarajevskom procesu, nije ga bilo ni među generalima u Hagu, niti je smijenjen zbog iranske veze. Njegovi nalozi su bili usmeni, na uho u Ustikolini ili po kuriru da ne bi ostavili tragove, a pismenost mu nije bila jača strana i suvišna za lijenog mlinara.              Nasuprot ovom opskurnom društvu porodičnih klanova, robijaške halke, islamskih fanatika, provincijskih feudalaca, koji su potisli sekularne nacionaliste i preveli muslimanski narod žedan preko vode, na čelu srpskog nacionalnog pokreta u BiH bili su psihijatar i pjesnik Karadžić, univerzitetski profesori Koljević i Plavšićeva, akademici Ekmečić i Leovac.               Zašto je Zapad podržao prve protiv drugih, zaključite sami!     Kategorije: Šta to pišu