Evropa ostaje sama sa ratom, a nova zima dolazi

Hronologija poslednjih nedelja postavlja nekoliko neprijatnih pitanja za evropske vlade. Najpre su se pojavile informacije o proneveri 4,5 milijardi dolara iz sistema ukrajinskih vojnih nabavki. Zatim su usledili razgovori evropskih lidera sa Volodimirom Zelenskim o mogućim okvirima za dalji tok rata, da bi neposredno nakon toga ambasadori Francuske, Nemačke i Velike Britanije zatražili hitan sastanak u Moskvi sa ruskim Ministarstvom spoljnih poslova. Iako se svaki od ovih događaja pojedinačno može objasniti, njihovo poklapanje u kratkom vremenskom periodu otvara mnogo šire pitanje. Problem Evrope danas više nije samo Ukrajina, već činjenica da se ključni geopolitički procesi odvijaju u smeru koji Brisel uopšte ne kontroliše. Pitanje odgovornosti Informacija o nestanku 4,5 milijardi dolara pojavila se u trenutku kada evropske vlade već osećaju rastući pritisak birača zbog troškova rata. Sama afera možda neće promeniti stanje na frontu, ali otvara pitanje koje evropske prestonice pokušavaju da izbegnu od početka sukoba: koliko dugo je moguće održavati političku podršku ako građani počnu da sumnjaju u način na koji se troši porez koji plaćaju? Ovde nije reč samo o tome gde je novac završio. Ključni problem je kako je moguće da toliki iznos nestane iz sistema koji se godinama predstavlja kao jedan od najstrože nadziranih programa međunarodne pomoći u savremenoj istoriji, pod stalnim nadzorom domaćih institucija, stranih donatora i revizora. Zbog toga ova afera prevazilazi okvire klasične korupcije i postaje prvorazredan politički problem, a javnost opravdano traži odgovor na pitanje ko će za to snositi odgovornost. Razgovori u Londonu i Moskvi Nekoliko dana kasnije, evropski lideri su sa Volodimirom Zelenskim razmatrali mogućnosti za nastavak rata i buduće pregovore. Iako takvi sastanci nisu neuobičajeni, oni pokazuju da se u evropskim prestonicama sve ozbiljnije analiziraju scenariji koji su do pre samo godinu dana bili politički neprihvatljivi. Posle godina insistiranja na isključivo vojnom rešenju, sve više pažnje dobijaju pitanja trajanja rata, finansijske održivosti i potencijalnih pregovaračkih modela. To ne znači da je Evropa odustala od Ukrajine, već da raste potreba za hitnim definisanjem izlazne strategije. Upravo zato dodatnu pažnju privlači pomenuti sastanak ambasadora Francuske, Nemačke i Velike Britanije u Moskvi. Iako se zvanično objašnjenje odnosi na tekuća pitanja i mogućnost budućih diplomatskih kontakata, ključno je pitanje zašto se on održava baš sada. Ako evropska strategija funkcioniše prema planu, zašto njeni glavni arhitekti traže direktne razgovore sa Moskvom? Ako je cilj isti kao pre tri godine, zašto se intenziviraju kontakti sa državom koju je trebalo politički izolovati? To nisu pitanja koja postavlja Moskva, već ona koja sve glasnije postavljaju evropski birači. Američki prioriteti Najveći problem za Brisel danas možda više nije Rusija, već Vašington. Administracija Donalda Trampa sve otvorenije pokazuje da Ukrajina više nije glavni američki prioritet, jer Iran, Bliski istok, Kina i Pacifik zauzimaju sve veći deo njihove političke pažnje i bezbednosnih resursa. To ne znači da će Sjedinjene Države potpuno napustiti Ukrajinu, ali znači da Evropa više ne može računati na neograničenu vojnu i finansijsku podršku. Teret rata se postepeno i neumoljivo prebacuje na evropske države, zbog čega prestonice Unije pokazuju sve veću zainteresovanost za procese koji vode ka pregovorima. Ukoliko Moskva odbije evropske inicijative, proces se vrlo lako može vratiti u direktan kanal komunikacije između Vašingtona i Moskve. U tom scenariju, Evropska unija rizikuje da bude svedena na pukog finansijera procesa čije uslove uopšte ne određuje. Gubitak uticaja: Afrika i Balkan Istovremeno, evropski problemi se ne završavaju na istoku kontinenta. U Africi se poslednjih godina odvija proces koji je donedavno delovao nezamislivo – Francuska je izgubila značajan deo političkog i vojnog uticaja u državama Sahela. Niger, Mali i Burkina Faso postali su simboli slabljenja evropskog prisustva u regionu koji je decenijama predstavljao ključni izvor sirovina i bezbednosne projekcije. Dok Evropa troši resurse na rat na svojim granicama, njene pozicije drastično slabe na drugim strateškim pravcima, a prostor koji ona napušta brzo zauzimaju Rusija, Kina i Turska. Ono što se danas događa u Sahelu jasan je pokazatelj šireg procesa u kojem Evropska unija sve teže pretvara svoju ekonomsku snagu u geopolitički uticaj. Sličan šablon vidljiv je i na Balkanu, gde Kina nastavlja da širi svoj ekonomski i infrastrukturni uticaj. Dok je Brisel ovom regionu decenijama nudio isključivo komplikovane političke procese, reforme i pregovaračka poglavlja, Peking je ponudio kredite, fabrike, železnice i mostove. Iz kineske perspektive Balkan je logističko pitanje i čvorište ka Evropi, dok je za Brisel on ostao samo politička tema. Rezultati takvog pristupa danas su očigledni na terenu, kroz prugu Beograd–Budimpešta i rast kineskih investicija. Reč je o dugoročnoj strategiji stvaranja ekonomskog uticaja na prostoru koji je Evropska unija decenijama smatrala sopstvenom zonom političke gravitacije. Novi odnos snaga Zbog svega navedenog, trenutna situacija se ne može posmatrati isključivo kroz rat u Ukrajini. Ukrajina je samo tačka u kojoj su različiti negativni procesi postali vidljivi u isto vreme: slabljenje uticaja u Africi, rast kineskog prisustva na Balkanu, promena američkih prioriteta, energetski problemi evropske industrije i rastuće nezadovoljstvo birača. Posmatrani zajedno, ovi trendovi ukazuju na ozbiljnu prekretnicu. Evropska unija se prvi put posle više decenija suočava sa situacijom u kojoj istovremeno gubi inicijativu na više strateških pravaca. Još važnije, otvara se realna mogućnost da se o pitanjima koja direktno određuju evropsku bezbednost, energetiku i trgovinske tokove odlučuje potpuno izvan evropskih institucija. Ukrajina, Afrika i Balkan više nisu odvojene teme, već delovi iste geopolitičke slike u kojoj Brisel sve češće samo reaguje na događaje umesto da ih oblikuje. Šta ostaje Evropi? Bez obzira na dalji tok rata, pred evropskim vladama se već pojavljuje problem koji nijedna diplomatska inicijativa ne može lako da reši: kako objasniti biračima rezultate politike koja je poslednje tri godine predstavljana kao istorijska investicija u evropsku bezbednost? Kako opravdati milijarde evra pomoći, drastičan rast troškova energije, usporavanje domaće industrije i sve veće finansijsko opterećenje budžeta? I na kraju, kako objasniti da se, uprkos sankcijama bez presedana, Rusija i dalje nalazi za pregovaračkim stolom kao nezaobilazan faktor, dok se evropska pregovaračka pozicija kruni? Sa novom zimom koja dolazi, evropski lideri neće morati da traže odgovore samo za Moskvu ili Vašington, već pre svega za sopstvene građane koji polako gube strpljenje. Aleksandar Čupić Pročitajte još: Evropa više ne prima članove. Evropa pravi krugove. Kapital u Srbiji više ne govori samo briselskim jezikom EXPO 2027: Srbija postaje raskrsnica svetskih sila? The post Evropa ostaje sama sa ratom, a nova zima dolazi appeared first on ePančevo.