Miršajmer: Verovali su da je sve gotovo, ali su dobili geopolitički potres bez kraja

Sukob koji je počeo 28. februara, a koji je prema analizi Džona Miršajmera trebalo da bude brz i odlučujući obračun sa Iranom, pretvorio se u dugotrajan geopolitički problem sa ozbiljnim posledicama po Sjedinjene Američke Države, Izrael i svetsku ekonomiju. Umesto očekivanog preoblikovanja odnosa snaga na Bliskom istoku, Vašington i Tel Aviv suočavaju se sa krizom čiji se kraj ne nazire, dok Teheran pokazuje sposobnost da izdrži pritisak i dodatno komplikuje situaciju svojim protivnicima. Američki predsednik Donald Tramp nalazi se pod snažnim pritiskom sa više strana. S jedne strane nalaze se zagovornici nastavka maksimalnog pritiska na Iran, dok sa druge raste zabrinutost zbog mogućih posledica po globalnu ekonomiju. Rat koji je trebalo da traje kratko prerastao je u iscrpljujući sukob čije posledice postaju sve vidljivije. Jedna od najvećih bojazni Vašingtona jeste mogućnost da Iran dodatno proširi odgovor na vojne aktivnosti. Teheran je jasno poručio da bi nastavak bombardovanja mogao dovesti ne samo do zatvaranja Persijskog zaliva već i do potpune blokade Crvenog mora preko jemenskih Huta. Uz to, iranske pretnje da bi mogli biti ugroženi podvodni telekomunikacioni kablovi u Persijskom zalivu izazivaju ozbiljnu zabrinutost među ekonomskim stručnjacima zbog mogućih globalnih posledica. Iako pojedini zagovornici tvrde linije smatraju da bi dodatna vojna eskalacija i blokada mogli slomiti Iran, brojni vojni analitičari upozoravaju da više nema ciljeva čije bi uništavanje značajno promenilo odnos snaga. Čak i kada bi pritisak bio dodatno pojačan, ostaje otvoreno pitanje da li bi Iran odustao ili bi nastavio otpor. Prema ovoj analizi, upravo je vreme faktor koji ide u korist Teheranu. Dok je Tramp ranije insistirao da sukob mora biti brzo završen, kasnije je počeo da tvrdi da vreme radi za Ameriku. Međutim, iranska strategija zasniva se upravo na razvlačenju procesa i povećavanju pritiska kako bi protivnici na kraju pristali na kompromis. Poseban problem za Vašington predstavlja odnos sa Izraelom. Iza zatvorenih vrata raste nezadovoljstvo u Tel Avivu zbog mogućnosti da Bela kuća potraži diplomatsko rešenje. Izraelski premijer Benjamin Netanjahu našao se u složenoj političkoj situaciji. Ukoliko javno kritikuje Trampa, rizikuje sukob sa delom birača koji podržavaju američkog predsednika. Ako ćuti, ostavlja utisak da prihvata sporazum koji ne ostvaruje izraelske ciljeve. Prema viđenju koje iznosi Miršajmer, osnovni cilj Izraela nikada nije bio postizanje ograničenog sporazuma sa Iranom. Namera je bila trajno neutralisanje iranskih nuklearnih, balističkih i regionalnih kapaciteta. Kao krajnji cilj pominjala se promena režima u Teheranu ili unutrašnja destabilizacija zemlje. Međutim, Iran nije odustao od svojih projektila, zadržao je kapacitete za obogaćivanje uranijuma i nastavio podršku Hamasu, Hutima i Hezbolahu. Istovremeno se sve više govori o mogućnosti ublažavanja ili ukidanja sankcija, što dodatno pojačava zabrinutost izraelskog rukovodstva. Ni situacija u Libanu ne ide u korist Izraela. Nakon početnih procena da je Hezbolah ozbiljno oslabljen, razvoj događaja na terenu pokazao je drugačiju sliku. Planinski teren južnog Libana i dalje pruža značajnu prednost odbrani, a Hezbolah danas koristi napredne dronove sa optičkim vlaknima koje sistemi elektronskog ratovanja teško mogu da ometaju. Pored toga, sever Izraela i dalje je pod pritiskom raketnih i projektilskih napada. Organizacija koja je pre nekoliko meseci delovala ozbiljno oslabljeno uspela je da se reorganizuje i ponovo predstavlja ozbiljan izazov izraelskim snagama. Slična situacija postoji i u Gazi. Iako je Hamas pretrpeo velike gubitke, organizacija nastavlja da pruža otpor. To dodatno doprinosi utisku da Izrael nije uspeo da ostvari svoje ključne vojne ciljeve ni protiv Hamasa, ni protiv Hezbolaha, ni protiv Irana. Uz vojne izazove, Izrael se suočava i sa ozbiljnim problemima na planu međunarodnog ugleda. Kritike koje dolaze iz različitih delova sveta, uključujući i same Sjedinjene Američke Države, dostigle su nivo koji je do pre nekoliko godina bio teško zamisliv. Posebno zanimljiv deo priče odnosi se na procene koje su prethodile početku rata. U Vašingtonu i Tel Avivu vladalo je uverenje da je Hezbolah neutralisan i da će kombinacija vazdušne kampanje i udara na rukovodstvo Irana brzo doneti rezultat. Iako su prve operacije uspele da eliminišu deo važnih ličnosti iranskog sistema, očekivani brzi slom nije se dogodio. Umesto kratkog sukoba usledio je dugotrajan rat koji je otvorio pitanje bezbednosti Ormuskog moreuza i stabilnosti čitavog regiona. Prema navodima iz američkih medija, uključujući Vašington post i Njujork tajms, američke vojne baze u Persijskom zalivu pretrpele su mnogo veću štetu nego što je prvobitno predstavljeno javnosti. Takvi podaci podstakli su dodatne spekulacije o razmerama štete koju su iranski projektili i dronovi naneli ciljevima unutar samog Izraela. Iako su informacije o tim posledicama ograničene, sve veći broj izveštaja ukazuje da su razaranja bila ozbiljnija nego što se ranije pretpostavljalo. Zabrinutost raste i među tradicionalnim američkim saveznicima u Persijskom zalivu. Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Kuvajt, Katar, Oman i Bahrein, uprkos međusobnim razlikama, zajednički su apelovali da ne dođe do nove velike kampanje bombardovanja Irana. Ove države smatraju da bi eventualna eskalacija mogla direktno ugroziti njihove ekonomije i bezbednost. One su posebno zabrinute zbog iranske sposobnosti da uzvrati čak i nakon ozbiljnih udara, što ih čini potencijalnim metama u slučaju širenja sukoba. Na kraju, sve više analitičara postavlja pitanje da li će rat protiv Irana biti upamćen kao najveća spoljnopolitička greška u istoriji Sjedinjenih Američkih Država. Nekada se ta titula gotovo jednoglasno dodeljivala ratu u Iraku 2003. godine. Danas se, međutim, sve češće može čuti ocena da bi događaji pokrenuti 28. februara mogli da nadmaše čak i taj primer. Dodatnu težinu takvim ocenama daje činjenica da je i Robert Kejgan, jedan od najpoznatijih američkih neokonzervativaca i zagovornika rata u Iraku, javno ocenio da je odluka o sukobu sa Iranom bila ozbiljna greška. Zbog toga se u pojedinim političkim i akademskim krugovima sve češće govori da će ovaj rat ostati zabeležen kao jedan od najvećih strateških promašaja u savremenoj američkoj istoriji.The post Miršajmer: Verovali su da je sve gotovo, ali su dobili geopolitički potres bez kraja first appeared on WebTribune.