Narodi imaju bogove kakve zaslužuju!

Na izborima 1991. godine, u beogradskoj opštini Rakovica, Borislav Pekić je izgubio od Vojislava Šešelja! Taj podatak najubedljivije govori  o (političkoj) pameti našeg naroda.  Jedan od najvećih srpskih intelektualaca 20. vijeka i boraca za demokratiju, poražen je od radikala (bivšeg komuniste) Vojislava Šešelja čiju je politiku tada obilježavala, prije svega, mržnja prema drugim narodima. Uz to, Pekić je bio vjernik, dok je Šešelj govorio da će povjerovati u Boga kada nauka dokaže Njegovo postojanje, pa je i krst sklonio sa krune koja je bila u znaku Srpske radikalne stranke. Šešelj je, umesto u Boga, vjerovao u Miloševića, a danas u Vučića, u stvari sve je to bio samo goli materijalni interes. „Narodi imaju onakve bogove kakve zaslužuju“ – govorio je Borislav Pekić. Srpstvo je 90-tih godina oživjelo, ali na pogrešnim osnovama  – na mržnji prema drugima  i na vjerovanju u zemaljske bogove… Litije u Crnoj Gori su nada (koja na žalost sve više gasne) da se vraćamo pravom srpstvu (svetosavlju) – zajednici ljubavi prema Bogu i prema ljudima. CRVENA ARMIJA NAS JE POKORILA! Borislav Pekić je sve najgore mislio o Crvenoj armiji i oslobođenju Beograda 20. oktobra 1944. godine: „Petnaest godina imam. Zadušnice su, 20. oktobar 1944. godine. Datum koji će u istoriju naroda ući kao dan oslobođenja Beograda, a u moju biografiju kao jedno od najtužnijih iskustava. Prozori su zatvoreni, zavese spuštene. Struje nema. Ćutimo. Sve što se imalo reći, rečeno je. S ulice se čuje bat nogu i pesma. Reči se ne razabiraju, ali ih znamo. Sve su ruske. I ova koja se Krunskom ulicom spušta – ruska je pesma. Nema jezika koji može opisati tragediju oslobođenja koje se ne deli. Sloboda koja je došla nije bila i naša. Na robiji se tako osećate kad sa glasnogovornika slušate imena pomilovanih među kojima nema vašeg. Teši vas mogućnost da ga čujete iduće ili neke od narednih godina. Ali, ako ste na doživotni zatvor osuđeni, ni tog olakšanja nema. Svaka od tih sloboda drugome će pripasti, nijedna vama. Osećali smo se kao večitaši u tamnici koju su svi drugi kažnjenici već napustili. U tom trenutku nismo znali šta nas čeka, niti smo znali da ćemo dobar deo toga što nas je čekalo sami izabrati. U tom čudesnom trenutku duševne entropije, u kome se s druge strane prozora, jedine naše brane, odvijala istorija, nas dvojica, dva odrasla deteta, sedesmo skamenjeni, mrtvi, ubijeni pre nego što je ikome na pamet palo da uopšte i živimo…“ SINOVI NAM NEĆE VJEROVATI! Niko  bolje od Pekića nije objašnjavao odnos (ne)morala i politike, posebno komunističke: „Nečiji smo potomci ali ćemo biti i nečiji preci. Ne izdajmo ni one koji su nas rodili, ni one koje ćemo mi roditi. Ali, više od svega, ne izdajmo sebe. Onako kao što su sebe, a i nas, usput, izdali komunisti. Lični je moral osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikad nijednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina – završava sa žrtvovanjem tuđih života. Nemojmo dopustiti da, kao komunisti, na kraju života, usred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito htjeli i zašto nam je uspjelo da ništa od toga ne izvedemo. Sinovi nam neće vjerovati.“ A koliki je vjernik bio, koliko je bio dosledan hrišćanskim načelima, najbolje govori ova njegova rečenica: „Neka Bog pomogne i onome koji goni i onome koji bježi!“   The post Narodi imaju bogove kakve zaslužuju! appeared first on Sedmica.