Ćirilica kao Spas!

12 Piše: Dragomir Acović Autorka ovih slika nas podsjeća da slova nisu samo grafeme, već i ikonički zapisi koji poseduju sopstveni duh i nose sažetak poruka koje su stare koliko i naša svest i koje nam pomažu da sagledamo naš eshaton. Sa ovih slova nas posmatraju preci, na njima čitamo svoj genetski kod, svoj završni račun savesti i težinu koju ćemo imati kada nas budu merili   Olgica Stefanović se bavi ćirilicom i, kao čuvar Grala, bdi nad njenom skrivenom silom, nad njenom svetošću, nad njenom drevnošću… Čuva je sa posvećenošću, na mrtvoj straži pored umirućeg pisma naroda koji ne pristaje na nestanak. Ona je odavno zamađijana misterijom slova. Za nju slovo nije samo forma i šifra, ili ambalaža za zvuk; slovo je moćan simbol, prenosnik poruke, glasnik početka i kraja postojanja. Zato mu pristupa sa strahom i poštovanjem, raščišćava prostor oko njega i formu slova kao grafeme ispunjava ikoničkim likovima onih koji žive po Slovu, postoje u Slovu i slave Slovo. Ali, isto tako, Slovo je ovde zaštitnik, zaleđe i odbrana svetosti, znak u kome se postoji, neka vrsta senke golgotskih krstova, na kojima su razapeti Spas, Pokajanje i neokajani Greh. Slovo je ikonostas i crkva, horizont i brod, deo otvorenog neba, kroz koje nas posmatraju oni koji su se proslavili pred Tvorcem, i ogledalo u kome nastojimo da se prepoznamo i da spoznamo svoju težinu na terazijama pravde. U ovom prolaznom i efemernom trenutku sadašnjosti, autorka ovih radova nas podsjeća da je u početku bila Reč i da je Reč bila u Boga! I da se Reč otelotvorila, i da nam se posreduje i predanjem i pismom, i da se predanje i pismo beleže slovima, i da ta slova nisu samo grafeme, već i ikonički zapisi koji poseduju sopstveni duh i nose sažetak poruka koje su stare koliko i naša svest i koje nam pomažu da sagledamo naš eshaton. Otuda ova slova, slično inicijalima drevnih pisara i iluminatora, imaju dvojni identitet. Jedan je onaj koji proističe iz glasovnog koda koji zastupaju, drugi je onaj koji nije vezan za zvuk već za značenje poruke koju ta slova predvode, kao što dobar pastir predvodi stado koje mu je povereno i stara se o njemu. Zato mi slovo čitamo, ali zato i svako takvo slovo čita nas. Kao ogledalo, iz slova nas gleda sopstveni lik, ponekad kao odraz istine, ponekad kao zavodljiv izraz i ilustracija naših junačnih htenja, a ne slabosti našeg bića. Sa slova Olgice Stefanović posmatraju nas preci, na njima čitamo svoj genetski kod, svoj završni račun savesti i težinu koju ćemo imati kada nas budu merili. To su ona ista plamena slova koja je u Vavilonu Danilo tumačio Belšazaru, oni isti ornamenti kojima su popločane dvorane večnosti, ista stvorenja prirode, koja nas okružuje i koju vidimo, i one prirode koju ne vidimo, ali je slutimo i radujemo joj se, ili od nje strepimo, prema dubini sopstvene spoznaje i u meri straha da ćemo se jednog dana sresti oči u oči sa istinom!   The post Ćirilica kao Spas! appeared first on Sedmica.