SUMRAK LOVĆENA: Nema mirenja s Mauzolejom!

Svakom je dato da bude građanin svijeta, da se ne sjeća ili da se samo usput prisjeća porijekla – i činovniku pisaru pripravniku ideologije, i nadškolovanom organizatoru vlasti, i polazniku kurseva za strane jezike, i doktoru novih nauka tek uspostavljenih, i ćifti, i maheru. Samo umjetniku nije dato pravo da zaboravi rod i rodbinu, granice porijekla! Da ne čuje zvona, da provetri tamjan! Nije mu dato da ne sanja davno izginule ratnike koji su nosili isto ime kao i on, umjetnik, ili vrlo slično. Umjetnika ništa ne može da spase. On je osuđen da do kraja svijeta bude vezan za zemlju, da niče samo iz zemlje. Kao žito! Petar Lubarda ostavio je delo za snove i za antologiju, za obimne ispite, za usamljene šetače. Pa, ipak, Libarda nije uspeo da se popne iznad nacije, ni da se uvrsti među one prevejane  intelektualce umornog lika. Na svakom kvadratnom santimetru njegove slike je Crna Gora. Dovikuju se glasovi sa stena. Brkati junaci i udovice tvrdog srca. Odjekuje kamena pučina kao da je prava nepogoda. Peče, prži sunce. I tišine su drukčije  i naročite na njegovim slikama i u crnogorskim brdima. Mislim da se austrougarska okupacija, kukavička i surova, morala najviše plašiti tih tišina. Lubardi je Njegoš vrlo blizak rod. Kad sam prvi put video Lubardinu sliku „Sumrak Lovćena“, osetio sam, neodoljivo, da se to rod, s najduljbim pravom i s pravim gnevom, diže protiv jedne zavere skovane na regatama. Toliko pametnih i zamišljenih napisa pojavilo se u nas protiv asirskog spomenika na vrhu duhovnom Crne Gore. Toliko dobrih argumenata stručnjaka i istoričara. Toliko se Vladičinih citata savršeno poklopilo sa argumentima stručnjaka. Toliko ljudi je žalilo čin, toliko ljudi je onemelo pred vizijom obezglavljenog Lovćena. Pa, ipak, čini se, Lubardin prilog se, po nečem bitnom, razlikuje od drugih. Lubardina slika nije pogrebna i nije samo kostatovanje tirjanstva. Ovakav gnev se ne miri sa obavljenim poslom. On ne priznaje da je nešto definitivno. Lubardina slika je uporan nastavak zahteva za pravdom. Ona je jedna energija i kao takva – nepomirljiva. Ako ste videli sliku, šta mislite, kolike su njene stvarne dimenzije?! Rekli biste, pa, tri metra, četiri… Ne sećate se tačno, ali vam je slika ogromna! Ne! Stvarne dimenzije slike su 130 x 170 cm. Ali je slika u vašem sećanju porasla. I da znate, ona će stalno da raste. Gnev raste u tišini. Zastrašujuće. Mića Popović (Umetnost, Beograd, 1971, jul-decembar) Petar Lubarda (1907-1974) LUBARDINO PISMO Beogradska „Politika“ je 5. jula 1969. objavila pismo slikara Petra Lubarde u kome kaže da je Skupštini grada Cetinje (Odboru za podizanje Njegoševog mauzoleja na Lovćenu), uputio telegram sledeće sadržine: „Dragi drugovi, ne mogu da se primim članstva u jugoslovenskom Odboru za podizanje Njegoševog mauzoleja na Lovćenu. Smatram da mi moja savest ne dozvoljava da vas ne zamolim da opozovete odluku koju ste doneli.. Lovćen je vekovni simbol ponosa i slobode, stare i novije naše istorije, koga je sama priroda stvorila kao najlepše umetničko delo. Njegoš, veliki pesnik, osetio je to i želeo da mu Lovćen bude spomenik. I zato smatram da ne treba kršiti njegovu volju. Savremenici Njegoševi imali su veliko poštovanje prema njemu i ljubav prema njemu i sigurno je da bi mu i u ono doba podigli velelepni spomenik. Ali, poštujući njegovu želju, odneli su ga u planinu da počiva u netaknutoj prirodi. I mislim da bi za sve sadašnje i buduće generacije ova želja velikog pesnika trebalo da bude iznad svih turističkih i materijalnih razloga. Govorim ovo kao umetnik, bez ikakvih republičkih, političkih i drugih motiva.“     The post SUMRAK LOVĆENA: Nema mirenja s Mauzolejom! appeared first on Sedmica.