Sandlere, šta si kupio 2. deo: Kada plan postoji, a Utisak proguta odgovornost

Postoji razlika između medija i političke platforme. Medij pokušava da poveže činjenice. Platforma bira koje činjenice postoje. Tekst objavljen na portalu Danas, zasnovan na emisiji Utisak nedelje autorke Olje Bećković, postavlja tezu da je predsednik Aleksandar Vučić istog dana razgovarao sa kineskim ambasadorom i obećao da niko iz kineskog konzorcijuma neće odgovarati. Za takvu tvrdnju u tekstu ne postoji dokaz. Nema potvrde da je razgovor vođen, nema izvora koji to nezavisno potvrđuje, nema dokumenta ni beleške. Postoji samo pozivanje na informaciju i očekivanje da je neko demantuje. Nasuprot tome, postoji ono što jeste proverljivo. Postoji strateški plan. Postoje zapisane obaveze. Postoje nadležnosti i svedočenja. Jedno pripada pretpostavci, drugo arhivi. I upravo tu nastaje ključni izbor. Medij ne bira između dve verzije istine. Medij bira između mašte i dokumenta. U isto vreme, emisija počinje čitanjem imena žrtava. Ribnikar, Dubona, Malo Orašje, nadstrešnica. Taj niz nosi težinu i oblikuje javno sećanje. Ali taj niz nije potpun. U njemu nema studentkinje koja je stradala padom sa petog sprata Filozofskog fakulteta u Beogradu. Njena smrt nije pomenuta. Time ona ne nestaje samo iz teksta već i iz javnog pamćenja koje se tim čitanjem uspostavlja. Selektivno čitanje imena postaje druga smrt za one koji su izostavljeni. Nije sporno da različite tragedije imaju različit karakter. Sporno je što kriterijum kojim se određuje šta jeste simptom sistema, a šta nije, nije javan niti dosledan. Kada se kriterijum menja u zavisnosti od narativa, tada se ne pravi razlika između događaja. Pravi se izbor između njih. A upravo taj slučaj otvara pitanja koja nisu postavljena. Ko je bio odgovoran za režim rada zgrade. Zašto su studenti bili u objektu u kasnim večernjim satima. Da li su poštovani bezbednosni protokoli. Ko je donosio odluke o funkcionisanju prostora u uslovima političkih blokada. Ta pitanja uvode odgovornost uprave fakulteta i univerziteta, uključujući dekana Danijela Sinanija i rektora Vladana Đokića. Uvođenjem tog nivoa odgovornosti narativ se menja. Više nije jednosmeran. Zbog toga ta smrt ne ulazi u niz. Isti obrazac postoji u slučaju nadstrešnice. U strateškom planu kompanije Infrastruktura železnice Srbije za period 2017–2027. definisana je obaveza održavanja infrastrukture sa ciljem bezbednog saobraćaja, uključujući i stanične objekte. Taj okvir usvojen je u vreme kada je upravljačku strukturu predvodio Nebojša Bojović. Na operativnom nivou, tadašnji izvršni direktor Milutin Milošević potvrdio je nadležnost nad sektorima koji obuhvataju održavanje infrastrukture i staničnih zgrada, ali nije potvrdio da su pregledi konstrukcija vršeni tokom njegovog mandata. Time se uspostavlja jasan konflikt između onoga što je propisano i onoga što je potvrđeno u praksi. Nije sporno da postoji pitanje odgovornosti na vrhu i tokova novca. Sporna je tvrdnja da se odgovornost može svesti samo na taj nivo. Sistem ne funkcioniše u jednoj tački. Ako postoji plan, ako postoji nadležnost i ako ne postoji potvrda da je obaveza izvršena, onda odgovornost nije birokratska distrakcija, nego sastavni deo slike. Suprotno tvrđenje ne razotkriva sistem. Ono ga pojednostavljuje. Plan postoji. Nadležnost postoji. Izvršenje nije potvrđeno. I upravo taj konflikt pripada činjenicama. Nasuprot tome stoji tvrdnja bez dokaza koja postaje centralna vest. Pozivanje na poverljive izvore nije problem. Problem nastaje kada se tvrdnja bez ijednog proverljivog oslonca predstavi kao činjenica. Tada novinarstvo prestaje da postavlja pitanja i počinje da daje odgovore bez dokaza. Ovde se često nudi jednostavna zamena. Da je važniji duh od slova, sumnja od dokaza, narativ od arhive. Ali pitanje nije šta je važnije. Pitanje je da li jedno može da opstane bez drugog. Ako je odgovornost na vrhu stvarna, ona mora da izdrži proveru kroz sve nivoe sistema. Ako je dokaziva, ne može biti ugrožena postojanjem plana, nadležnosti i obaveza. Ako narativ mora da potisne dokument da bi opstao, onda problem nije u dokumentu. To je suština izbora. Ne između dva tumačenja, već između dve vrste stvarnosti. Jedne koja se može proveriti i druge koja se može samo ponavljati. Kada tvrdnja bez dokaza zauzme mesto dokumenta, kada se imena žrtava biraju prema narativu, a zapisane obaveze nestanu iz okvira, medij prestaje da informiše. Počinje da konstruiše. Na kraju ostaje još jedan argument koji se ne izgovara otvoreno, ali stoji iza svih ostalih. Sve to može biti tačno, ali sada nije trenutak za te činjenice jer one pomažu režimu. To je tačka u kojoj novinarstvo prestaje da bude profesija i postaje instrument. To je trenutak u kojem istina postaje dozvoljena ili zabranjena u zavisnosti od cilja. A kada istina zavisi od cilja, ona više nije istina, već sredstvo. Sandleru, nisi kupio medij. Kupio si selekciju. Kupio si prostor u kojem mašta dobija prednost nad arhivom, u kojem se činjenice ne osporavaju, nego izostavljaju i u kojem plan postoji samo dok ne počne da proizvodi odgovornost. Zato pitanje nije šta je objavljeno. Pitanje je zašto se dokument mora ukloniti da bi narativ opstao. Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo Pročitajte još: Sandler kupio fabriku privida: Između „istine“ i stvarnog života Kada novinarstvo prizna da nije novinarstvo: Obućina rekla više nego što je htela Posle priznanja Obućine dolazi pitanje vlasništva The post Sandlere, šta si kupio 2. deo: Kada plan postoji, a Utisak proguta odgovornost appeared first on ePančevo.