Кад Руси долазе, о томе се прича, тако каже и песма групе „Зана“, а кад одлазе мегафонски се обзнањује, наглас коментарише, са дна провалије се извлаче фразе о томе како (наводно) пролазе они које „баћушке“ бране, оживљавају наративи о издаји. И, наравно, мало од тога буде истина, а много више злоба и пакост, о чему сведочи и актуелна ситуација везана за санкције према Нафтној индустрији Србије, за чији тежак положај се оптужује „Гаспромњефт“, као да је та компанија отела, а не купила НИС пре 18 година.
Кадрови из филма „Балканска међа“ / Фото: https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/03/balkanska-me%C4%91a.jpg
Несвесни чињенице да руски владари нису (били) на највишим положајима да би бранили Србију, него Русију и њен народ, Срби су одувек очекивали да они буду приоритет званичној Москви, а да заузврат, осим декларативних заклињања у велику словенску сестру, ништа за њу не жртвују. Част ретким појединцима који то чине.
Једна од највећих заблуда и злонамерности тиче се наводног бекства руских снага из јужне српске покрајине 2003. године.
Изненадним уласком њихових трупа из састава мировних снага у Босни и Херцеговини на тло Србије (СРЈ) јуна 1999. године, Виктор Заварзин и Сергеј Павлов, режисери похода дугог 600 километара, вратили су са својим војницима наду у опстанак преосталог српског живља на Косову и Метохији.
Овај чин избио је из руку штихове онима који су тврдили како је Јељцинов режим издао СР Југославију, пре свега Србију, и препустио је у канџе НАТО-а, пошто је, по свему судећи, тадашњи председник Руске Федерације у тајности с министром одбране маршалом Игором Сергејевим донео одлуку, а начелник генералштаба Анатолиј Квашњин наредио, да се изврши покрет и запоседне аеродром у Приштини.
Фото: Архива „Борбе“
У прилог томе да је све урађено incognito говори изјава њиховог министра спољних послова Игора Иванова да није био упознат са одлуком шефа државе, а то је потврдио и Јељцинов секретар за односе са медијима Јакушкин констатујући да се „код нас без председника ништа не чини.“
Шеф највеће државе на свету је због ове акције одмах одликовао Заварзина, маршала Сергејева је председник СРЈ Слободан Милошевић наградио Орденом југословенске звезде, док је исте године Анатолиј Квашњин у својој отаџбини стекао највише могуће звање – Херој Руске Федерације!
Кад је 16 месеци после овог десанта, који је изазвао нападе хистерије у командним структурама Северноатланског савеза (НАТО), срушена власт Слободана Милошевића, нови, прозападни режим у Србији, и стари у Црној Гори, незаинтересовано, а често и непријатељски, су наступали према руском контингенту, па је временом његов положај бивао све тежи, јер је аеродром Слатина остао у окружењу западних трупа, па је и пуко снабдевање мировњака из братске нам земље постајало ствар добре воље НАТО-а. О другим аспектима и да не говоримо.
Упркос свему, Сергеј Иванов, министар војни РФ, почетком априла 2002. године изјављује да ће његови униформисани сународници остати на КиМ уз одређену редукцију броја људи, упозоравајући да се „ситуација креће у правцу клизања Косова ка независности или ка уласку у сатав Албаније…“
Међутим, већ наредног лета, после четири године боравка, учешћа у градњи 40 кућа и гашењу 83 пожара, руске власти су одлучиле да повуку и последњег војника са de iure наше територије, а испод површине свете српске земље остало је 14 армејаца.
Помоћник министра одбране, уједно командант сувоземних снага руске војске Николај Кормилцев, сумирајући мисију, првих дана јула 2003. године изјавио је како се повлачи и последњих 50 припадника и да ће „тиме војно присуство Русије на Балкану бити окончано.“, што је наишло на разочарање и оштре реакције у самој Руској Федерацији.
Лоша комуникација с властима у Србији и СРЈ/СЦГ, тензије у односима са КФОР-ом односном НАТО-ом, апсолутно су оправдали ову одлуку, што је потврдио и генерал армије Андреј Николајев, председник Комитета за одбрану доњег дома Федералне скупштине Русије, рекавши те године: „ Донета је исправна одлука. Русија не може да дозволи да се у присуству њене заставе наставља отимање од Србије земље њених предака, угњетавање и протеривање српског становништва, и албанизација Косова на коме све више влада криминал и тероризам.“
Многи су овај чин доживели као пораз Русије и њену издају Србије, што је заблуда.
Јер, Србија и СЦГ као правни наследник СРЈ су добровољно изашле из игре у тренутку кад су губиле, али имале доброг саиграча уз ког би могле преокренути резултат у своју корист.
Зато је неуспех био неминован.
Коришћени извори:
– Портал Russia beyond, април 2013.
– Дневни лист „Борба“, Београд, април 2002. и јул 2003.
– М.И. Зборски: Пуч у Русији и подела Косова, издање аутора, 1999.
The post Драган Стојић: РУСИ НИСУ ПОБЕГЛИ! appeared first on Hronograf.net.