Piše: Zoran Dimić (autor je Vranjanac, profesor je Univerziteta u Nišu)
U vreme kada Srbija prolazi kroz najveću političku krizu u poslednjih dvadeset pet godina, i kada u njoj sve vri kao u ekspres-loncu, u Vranju se u gotovo potpuno mirnoj atmosferi, kao da je reč o nekakvoj udaljenoj kasabi iz otomanskih vremena, odigrava 35. Svetosavska nedelja. To je svima koji čak i površno prate kulturna dešavanja u ovom gradu, dobro poznat scenario. Malo političke govorancije, malo poneka bajata izložbica, malo se dele svetosavske nagradice prosvetarima koji ih još uvek nisu dobili (ako takvih uopšte ima), malo neko iz crkve održi višesatnu besedu o liku i delu svetog Save, malo se oda počast Miki malo Peri, malo pesma, igra, malo iće i piće – i to je to, do naredne godine, a onda sve to isto, ponovo, samo malo drugačije. To je, najkraće rečeno, višedecenijski koncept jedne od najvažnijih kulturnih manifestacija u gradu Vranju, na koju su lokalni političari inače mnogo ponosni jer, kako stalno ponavljaju, naš grad je „prvi u novijoj, postkomunističkoj istoriji, 21. januara 1991. započeo ponovno proslavljanje Svetosavske nedelje“. Iako je to - imamo li u vidu veličinu i rasutost „srpskih zemalja“, gradova i sela, u regionu, Evropi ali bogami i preko okeana - teško dokaziv podatak, ja sam spreman da ga prihvatim, i da se eto aklamacijom saglasimo da je Vranje zaista prvo u novijoj istoriji ponosno započelo sa proslavljanjem lika i dela Svetog Save.
Foto Vranje news
Ako eto prihvatimo da smo prvi u našoj novijoj istoriji počeli da ponovo slavimo Svetog Savu, i ako imamo u vidu da to tako dugo uporno i revnosno činimo, gotovo zaprepašćujuće deluje činjenica da se koncept ove manifestacije za poslednjih 35 godina nije promenio ni za dlaku, te da je programska struktura ovogodišnje Svetosavske nedelje potpuno ista kao i one iz 1991. godine. Sve bi pri tom bilo u redu da je ovde reč o jednom uspešnom konceptu, koji nezadrživo puni sale i aktivno komunicira s publikom, koji prati nove trendove i digitalno doba, koji prodorno dopire do svih naših zainteresovanih sugrađana, donoseći pri tom na zanimljiv i inspiritavan način odgovore na najvažnija pitanja – ko je zaista bio Sveti Sava? Zašto ga danas proslavljamo? Šta čini njegovo nasleđe? Šta on to svojim likom i delom ima da nam danas i ovde kaže?NE! Nažalost, ništa od toga. Ono što godinama gledamo i slušamo na Svetosavskoj nedelji svake je godine nepopravljivo dosadno i jalovo – nemušte političarske govorancije, mučno sricanje jednih te istih davno napisanih govora, neinspirativna predavanja dežurnih „ćiriličnih“ intelektualaca i crkvenih velikodostojnika, muzičke tralalajke, bajate i neaktuelne umetničke izložbe, itd. Podsticajna i uspešna predavanja i događaji za svih ovih 35 godina gotovo da se na prstima jedne ruke mogu prebrojati. Sve ostalo što smo imali prilike da čujemo samo su dosadne i davno otrcane fraze - te sveti Sava „najveći srpski prosvetitelj“, te „prvi srpski arhiepiskop“, te „utemeljio svetosavlje“, te „utemeljio srpsku duhovnost i državu“, bla, bla, truć, bla, bla, truć.
Foto Vranje news
Ovakva koncepcija Svetosavske nedelje očigledno ne komunicira sa savremenom publikom, a naročito ne sa onom mlađom do koje bi valjda trebalo da nam je najviše stalo. Neshvatljivo je da NIKO nadležan u gradskim institucijama, među političarima, crkvenim velikodostojnicima i odgovornim radnicima u kulturi, već decenijama to ne vidi!? Paradoksalno bismo i naravno u šali mogli da kažemo da je jedini logičan zaključak da neko zapravo svesno želi da kod građana Vranja, a naročito onih mlađih, „ubije“ bilo kakvu mogućnost da se lik i delo Svetog Save u današnoj Srbiji smisleno aktuelizuju.Iako je naravno pomenuta teza u sferi teorije zavere, te bilo kakav dalji govor o njoj ne bi imao nikakvog smisla, u njoj ipak postoji jedan važan detalj. Naime, aktuelne gradske vlasti u Vranju, koliko god čitaocima to neverovatno zvučalo, pronašli su zapravo tačno onaj koncept kulturne manifestacije koji im najviše odgovara. Sviđalo se to građanima Vranja ili ne, ovaj koncept napravljen je upravo prema meri gradskih državnih i crkvenih vlasti, onih koje već 35 godina politički, društveno, kulturno i religijski oblikuju Vranje.
Foto Vranje news
U sve smo to još jedanput mogli da se uverimo i u utorak, 21. januara, prilikom otvaranja nove, a zapravo, „stare“ 35. Svetosavske nedelje. Međutim, u sred dosadnog prežvakavanja poznatog scenarija, odnosno, mrtve trke između predstavnika gradskih i crkvenih vlasti u mučnom muljanju opštih fraza o Svetom Savi, pažnju mi je privukao jedan naizgled nevažan detalj.Naime, predstavljajući svoju autorsku izložbu, Tajna jedne bazilike, jedan od njenih autora, Toni Čerškov, arheolog Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Nišu, najpre nas je obavestio da kao Vranjanci imamo mnogo razloga da budemo ponosni zato što se u neposrednoj blizini Vranja, na arheološkom lokalitetu Kale-Krševica, nalaze „dve izuzetne sakralne bazilike“, nastale u razmaku od hiljadu godina, jedna u 5. a druga u 15. veku nove ere. A, onda je pred svima izjavio i sledeće: „Kroz izložbu se vide sve faze našeg israživanja od 2005. do 2007, kada smo, nažalost, morali da završimo sa istraživanjima. Zatrpali smo baziliku, ostala je otkrivena samo srednjovekovna crkva, a ostalo će biti predmet istraživanja verovatno u nekim budućim vremenima“.Nije gospodin Čerškov ništa novo rekao. Svi koji prate kulturne događaje u Vranju i na jugu Srbije to odavno znaju. Naime, rečena ranohrišćanska bazilika iz 5. veka, kao i sve ostalo što su arheolozi otkrili na lokalitetu Kale-Krševica, svesno je i namerno ZATRPANO 2007. godine. Da samo pojasnimo – svi arheolozi i ostale stručnjaci iz ove oblasti, koji su na pomenutom lokalitetu radili od 2001. ili su se njime naučno i istraživački bavili, u glas se slažu da je lokalitet Kale-Krševica verovatno najveće arheološko otkriće na jugu Srbije u periodu posle II svetskog rata.
Foto Vranje news
Naime, na pomenutom arheološkom lokalitetu, u dolini južne Morave, u selu Krševica, pronađeni su ostaci kasnoantičkog urbanog naselja iz IV i prvih decenija III veka p.n.e. Mlađi horizont arheološkog lokaliteta pripada nalazima iz II i I veka p.n.e. kada su Kelti i Skordisci napustili ovu akropolu kao važno uporište u svojim pljačkaškim pohodima prema antičkoj Makedoniji i Grčkoj. U svim važnim javnim nastupima arheologa i stručnjaka početkom ovog milenijuma, a na temelju nalaza koji su tamo pronađeni, ovo izuzetno značajno arheološko nalazište s ponosom je promovisano kao verovatno jedno od najsevernijih kasnoantičkih i ujedno najjužnijih keltskih naselja u Evropi. Kako je onda moguće da je tako značajno arheološko otkriće nakon samo nekoliko godina intenzivnih arheoloških radova ZATRPANO, kako bi, kako je gospodin Toni Čerškov rekao, bilo „predmet istraživanja verovatno u nekim budućim vremenima“? Ali, možda.
Foto Vranje news
Odgovor na ovo pitanje potpuno je banalan i nažalost dosadno jednostavan, isto tako kao što je dosadan i jednostavan odgovor na pitanje – zašto gradski političari i crkveni oci decenijama uporno „istrajavaju“ na jednom očigledno pogrešnom konceptu manifestacije Svetosavska nedelja. Zato što se finansiranje daljih arheoloških istraživanja na lokalitetu Kale-Krševica ili promena neuspešne koncepcije Svetosavske nedelje NE UKLAPAJU U NJIHOV KONCEPT KULTURE. Neki drugačiji koncept kulture njima jednostavno nije potreban.
Foto Vranje news
Kulturne potrebe lokalnih političara i crkvenih otaca, zapravo su vrlo „skromne“. Manifestacije, koje su baš tu negde od početka devedesetih godina XX veka postale dominantni oblik kulturne produkcije, zapravo su sve što im je potrebno. One upravo savršeno služe tome da se lokalni političari i crkveni oci politički samopromovišu, te da se bestidnim ponavljanjem njihovih navodnih ličnih zasluga za održavanje manifestacija, kao da ih tobože oni lično finansiraju, zapravo utvđuje njihov dominantan položaj u glasačkom telu odnosno kod verujućih građana. Stoga se moramo saglasiti da su i lokalni gradski političari i crkveni oci poslednjih nekoliko decenija sebi napravili gotovo idealan koncept kulture. Promovišući samo ono što je u njihovom interesu, dakle, dosadne i jednoobrazne kulturne manifestacije, oni nisu samo svesno i namerno zatrpali arheološki lokalitet Kale-Krševica, već nas decenijama neprestano ZATRPAVAJU gomilom potpuno bezvrednih kulturnih događaja, čija je svrha da se upravo onemogući pojava bilo kakvog drugog koncepta kulture koji bi remetio onaj do kojeg je njima stalo. Tako od početka 90-tih godina XX veka, a intenzivno u poslednjoj deceniji, svedočimo beskrajnom nizu kulturnih beščašća. Najpre, inflaciji knjiga lokalnih pseudo-pisaca, vrlo upitnog kvaliteta, naravno publikovanih bez ikakvog ozbiljnog recenzetskog postupka. Nadalje, beskrajnom nizu gostovanja prestoničkih intelektualaca koji za bezobrazno masne honorare, naravno bez ikakvih ozbiljnih priprema za javni nastup, u praznim salama jalovo „ćirilišu“ o večnim srpskim identitetskim temama. A, tu su i mnogobrojne prestoničke spisateljice, šarenog izgleda, modernih frizura i cvrkutavih glasova, koje, inače intelektualno beznadežno zaglavljene u kultnoj seriji „Sex i grad“ ovde stalno iznova predstavljaju svoje nove i nove knjige, u kojima „hrabro“ promovišu žensku emancipaciju, naravno prema meri lokalnih političara.
Foto Vranje news
A, šta tek reći o silnim botoksiranim pevaljkama i starletama, kratkih suknji i dubokog dekoltea, koje, takođe za masne honorare, u toku leta ovde skaču po muzičkim binama. Događaje, koji su po svom karakteru isključivo estradni, a koji dobrim delom čine dominantan sadržaj manifestacije Dani Vranja, gradski političari nam decenijama besramno predstavljaju kao kulturne. Svega je još u toj sramnoj kulturnoj ponudi bilo u poslednjih nekoliko decenija. Jedan od svakako najbizarnijih događaja je publikovanje bezobrazno skupe knjige, gromopucatelnog naslova, Znamenite ličnosti vranjske Gimnazije, kojom je mimo bilo kakvih dobrih običaja akademske i uredničke prakse, praktično živim ljudima još za života javno „podignut spomenik“. Nije nimalo slučajno što se slične monografije svuda u normalnom svetu priređuju isključivo retrospektivno i posthumno, jer je opšte poznato da se životno delo svake osobe objektivno i nepristrasno može sagledati i proceniti tek mnogo godina i decenija nakon što se ono okonča, a dotična osoba više ne bude među nama. Ta banalna monografija simbolički predstavlja školskih primer svih problema koji su snašli grad Vranje u oblasti kulture u poslednjih 35 godina. Svrha njenog publikovanja bila je da se nekritičkim veličanjem afirmiše isti onaj gore pomenuti politički establišment i njegov koncept kulture.
Foto Vranje news
Međutim, kada je Svetosavska nedelja u pitanju, nije sve tako moralo da bude. Da je gradskim političarima i crkvenim ocima koji su 21. januara 1991. započeli ponovnu proslavu Svetog Save, i svima onima koji su u narednih 35 godina taj proces nastavili, zaista bilo stalo do Savinog nasleđa ali i do građana Vranja, najpre bi se potrudili da u gradskim institucijama kulture pronađu stručnu i obrazovanu osobu, koja bi se, ne samo na dve nedelje pre Svetosavske nedelje, već čitave godine bavila osmišljavanjem kvalitetnih sadržaja ove manifestacije, te naročito načinima njihove komunikacije sa savremenom publikom. Da su onda gradski oci dalje ulagali u obrazovanje i usavršavanje te osobe, slali je po Srbiji i svetu da uči kako se osmišljavaju kulturne manifestacije sličnog tipa, onda ne bi svaka Svetosavska nedelja u poslednjih 35 godina imala istu strukturu kao školska priredba u Trbešinju. Sale, u kojima se Svetosavska nedelja održava, onda verovatno ne bi bile tako prazne ili poluprazne, a najvažniji sadržaj onoga što Sveti Sava danas i ovde ima da nam kaže bio bi jasnije prezentovan i bolje razumljiv našim savremenicima, a pre svega deci. Ali, pošto im očigledno do toga nije stalo, lokalni političari i crkveni oci su sami, verovatno na parčetu papira, svake godine paušalno osmišljavali programe ove kulturne manifestacije.
Foto Vranje news
Iz tog je razloga, nažalost, uprkos svih ovih 35 godina manifestacije Svetosavska nedelja, delo Svetog Sava za naše današnje savremenike potpuno neprozirno. Na ono što je, međutim, još manje poznato, a što bi nam bilo od velikog značaja u trenutku kada Srbija danas prolazi kroz jednu od svojih najvećih političkih kriza, podsetili su nas ovih dana đaci gimnazije Bora Stanković u Vranju. Naime, upravo u vreme kada se u sali pozorišta Bora Stanković odigravala jedna od „priredbi“ u okviru manifestacije Svetosavska nedelja, maturanti vranjske gimnazije su na svom plenumu doneli odluku da od petka, 24. januara stupe u blokadu nastave i time se pridruže poznatim zahtevima studenata. Na taj način su nas učinili bližim Svetom Savi nego što smo to ikad bili u poslednjih 35 godina manifestacije Svetosavska nedelja.Naime, tim odvažnim činom, a uprkos mnogobrojnim pritiscima, maturanti vranjske gimnazije su učinili upravo ono što je 16-godišnji dečak, Rastko Nemanjić, učinio na početku svog obrazovanja i sazrevanja. I Rastko i naši maturanti su očigledno jasno shvatili da bez odbacivanja autoriteta, bez sposobnosti da se važne životne odluke donose hrabro i samostalno, ne može započeti nijedan proces odrastanja i sazrevanja. Jer da nije bilo toga, Rastko se nikada ne bi usudio da u toku noći, tajno pobegne od svoje kuće, nego bi večno ostao u toplom skutu svojih roditelja, poslušno realizujući njihove dvorske planove, a maturanti vranjske gimnazije bi ostali u senci konzervativnog sveta odraslih, u kome političari vladajuće stranke i njihovi mediji evo već dva meseca pokušavaju da ih „zakucaju“. Rečju, maturanti su se odlučno pobunili protiv toga da ih neko stalno iznova ZATRPAVA ovakvom ili onakvom jeftinom demagogijom.
Gimnazija u blokadi. Foto Vranje news
Svojim odvažnim činom podrške zahtevima studenata da se u ovoj zemlji poštuju zakoni, maturanti vranjske gimnazije podsećaju nas na još jednu, možda najveću zaostavštinu Svetog Save, o kojoj svih ovih 35 godina Svetosavske nedelje jedva da se nešto čulo. Naime, uprkos tome što je to jako nepopularno, Sveti Sava se u svom bavljenju politikom i državničkim poslovima drznuo da sprovodi reforme, i da u zaostalu, političkim sukobima, siromaštvom i bedom ispunjenu Srbiju, uvodi zakone i brine se o njihovom sprovođenju. Nasuprot velikoj većini političara, ali i direktora, upravnika, i rukovodilaca raznih vrsta, koji u poslednjih nekoliko decenija vode ovu zemlju i njene institucije, Sveti Sava je potrebu za reformama stavio iznad svoje popularnosti i komfora. Direktno se zamerajući svojim roditeljima, braći i ostaloj bogatoj vlasteli, Sveti Sava je shvatio da bez reformi i strogog poštovanja zakona Srbija ne može da napreduje. Tako nam đaci vranjske gimnazije pomažu da još jedanput budemo bliže Svetom Savi, bliže nego što je Svetosavska nedelja za svih ovih 35 godina ikada bila. Ozbiljne reforme i poštovanje zakona u svim sferama društvenog i ekonomskog života, a ne jeftini populizam i slatke laže o „zlatnom dobu“ – to je upravo ono za čim građani Srbije danas vape.
DruštvoSvetosavska nedeljaVranjeZoran Dimić